Друштво Сокола у Лебану

   Соко Краљевине Југославије је јединствена витешка организација настала са циљем да национално, физички и морално васпитава поданике Краљевине Југославије. У Србији има своју дугу традицију, најпре је у Београду Стева Тодоровић  на иницијативу својих ученика, основао Прво српско друштво за гимнастику и борење 1857. године. Затим је рад настављен захваљујући др Владану Ђорђевићу који је предложио да се Друштво оснује у свим већим градовима Краљевине Србије. 1892.године др Војислав Рашић је предложио да друштво дода назив „Соко” па је друштво постало „Београдско гимнастичко друштво Соко”.  На предлог заштитника  друштва, принца Ђорђа, створен је јединствени Савез српских соколских друштава „Душан Силни” на Цвети 1908. године. У првим деценијама 20. века Соколи су уживали велику подршку министра просвете Љубомира Јовановић који је придавао  велики значај соколском покрету.

 
     У Лебану је 1933. године основано Друштво Сокола, које је функционисало у оквиру жупе Ниш.

Соколана у Лебану

         29. јула 1933 покренута је иницијатива да се оснује друштво Сокола у Лебану. Формирана је привремена управа у саставу М. Живковић, В, Бајић, М. Митић, Л. Крстовић, Ј. Шишић, А. Тодоровић, Љ. Момировић. Привремени одбор за оснивање Соколског друштва у лебану на челу са Миодрагом Живковићем судијом, заказао је оснивачку скупштину друштва за 6. август кога је дана и одржана те је изабрана друштвена управа на челу са братом Милошем Драговићем народним послаником иначе старим соколом. 

       Скупштина је одржана у најбољем реду, скупштини су присуствовали чланови управе Соколског друштва из Лесковца са својом музиком што је изазвало одушевљење међу грађанством варошице Лебана а после скупштине одржано је народно весеље. Скупштину је отворио брат Драговић лепим говором, и упућени су телеграми поздрава престолонаследнику Петру па је одмах дао реч претставнику жупе Ниш, члану старешинства брату Миодрагу Живковићу, који је у име жупе поздравио скупштину одржавши говор о Соколству и његовим циљевима и путевима. 

       На крају је изабрана друштвена управа старешина Милош Драговић, за заменика др Милан Митић, за благајника Сава Јовановић, за адвоката Лазар Крстовић књиговођа, за просветара М. Јанковић учитељ, за начелника Добр. Јанковић судски чиновник, надзорни одбор на челу са Гајом Николићем. За чланове су изабрани Александар Тодоровић, полицијски писар, Станко Цветковић, срески званичник, Љубомир Момировић, месар, Прока Марјановић, кафеџија, Урош Димитријевић, трговац, Бања Вукићевић, банкар. За заменике Михајло Ђорђевић, трговац, Војислав Трајковић, рачуновођа, Петар Ковачевић, трговац. За ревизоре: Гаја Михаиловић, начелник у пензији, Обрад Урошевић, кафеџија, Гојко Стефановић, управник млина, Божидар Драговић, трговац, Јован Шишић судски приправник, Милош Васић, порески чиновник и Никола Ђорђевић. Увече је одржано соколско вече које је било веома добро посећено, до сада има уписаних 150 чланова.

Слике из Јабланице или муке једног писара

Бројни чиновници су дошли у Лебане крајем 19. и почетком 20. века, Многи од њих су остали, и њихови потомци и данас живе у Лебану, други су отишли али за собом оставили писане трагове, сабирајући своје зтиске о Лебану на почетку 20. века. Такав је случај са једним писаром који је по казни послат у Лебане. Своје утиске о Лебану под наловом Слике из Јабланице, потписане иницијалима К. С. Д. објавио је у Полицијском гласнику 1903. године. 

 

          Био сам као громом погођен, када ми један пријатељ рече да сам премештен за писара у срезу Јабланичком. Отићи из једне боље варошице у Србији, у мање место, у опште је незгодна ствар, али отићи баш у Лебане, у ту пустињу, како сам ја мислио, то је ужас. Проклињао сам и онога, коме паде на памет, да ме тако незгодно баци с краја на Србије, у времену, кад се на прагу лепи пролетњи дани, кад су на прагу богати сабори у равној Мачви и излети у њеним селима. Али и поред свега проклртства, које сам ја излио на прилично дебелу главу свога начелника, који ме није мирисао и тражио да ме преместе, ваљало је ићи у Лебане.

       Са болом у души, са осећајима човека који иде на вечиту робију, ја сам ушао у лађу која је пловила за Београд. Ништа ме није интересовало. (…) Локомотива писну, и њен силан глас разлегаше се по ноћној тишини мирнога Београда, а ја овај глас не знам ни сам зашто, поредих са урликом вукова, које ћу слушати по непроходним гудурама сироте Јабланице.

       Сутрадан сам из Лесковца кренуо за Лебане. После вожње од два сата, са једног виса угледасмо две три кућице и кочијаш викну: Лебане! Кад сам ушао у једну механу, која је у Лебану онда била, па видео онај јад од нечистоће, видео она мрачна лица сакупљене око големе подеране пећи, која је димила на све стране, да вам сузе одмах полете из очију, моје нерасположење се уздигло до очајања.

     Сутрадан сам се већ јавио на посао јер благодарећи момачком животу, ја нисам имао ништа више од ствари сем једног куфера те нисам имао потребе, да се користим дводневним роком за тражење стана и смештање. “Баш добро!”, рече ми капетан, ево бар одмах можете у срез, да познате прилике овог краја, па ми пружи један акт у коме суд општине бувске јавља да је убијен Арнаутин Ариф Османовић. Ја и лекар, на малим коњићима и рђавим седлима који су узети под кирију од мештана кренули смо сутеском реке Јабланице, окружени дивном лепотом природе. Све је било пренуло из дугога земаљског сна. Гора на осоју озеленила, земља прекривена зеленилом, а по гдегде љубичица промаља своју миришљаву главицу. Птице прелетају с гране на грану, цвркутајући своје кратке испрекидане песмице. 

          Скоро три сата пролазили смо кроз ову дивну лепоту природу, газећи толике потоке и потоке док нисмо дошли у село Бувце. Целокупна појава села казује вам сиротињу, колико материјалну, толико и по другим особинама. Кућице мале, неокречене, покривене у већини слмом, а гдегде ћерамидом, једва ако би се могле поредити с појатама других крајева Србије. Деца разбарушена, јадно одевена, седе наслоњена на дуварове кућа. Женски свет бежи при свакој појави нашој. То су Арнаутке и оне се склањају кад могу и од људи своје вере, а од нас то већ чине неизоставно. Пред нама је била маса Арнаута са белим пешкирима око главе, мрким кошчатим лицима, браде подбријане, седели су по авлији на земљи, а једни беху место клупе употребили процеп једних волујских кола. Кад спазише нас, сва ова маса света устаде, да нам ода пошту. У једном крају авлије лежао је убијени Ариф Османовић, крај њега је седела његова жена, држећи у рукама дете од непуне две године. Ариф је био убијен из пушке, а како би остварили увиђај остале сам послао кућама а његову жену позвао сам у судницу, са једним старцем Арнаутином који јој је био даљи рођак, како би узео оптужницу јер је општина већ ухватила убицу и одвела га у затвор. Рекао сам јој да сам као власт дошао да пронађем убицу, да га спроведем у срез, одакле ћу га предати суду да му се суди за ово страшно дело и позвао је да каже: шта тражи у име накнаде за њено издржавање. Не гледајући ни у кога, она само помаче јажмак са усана и рече старцу да нам каже: како она никог не тужи, не тражи ништа, и на послетку не зна ко је убио њеног мужа. Изненађен оваквим одговором ја рекох старцу да јој објасни да је убица познат, да се налази у рукама власти, и да она има право на надокнаду. "Не, не тужим никога, беше њен одговор."

Овакав њен став бацио ме је у размишљање: Неверна жена једва је чекала да јој неко скине мужа са света, или је она навела овог човека да извррши злочин, или можда грешим? Можда је ово великодушност у духу милосрђа. Прелетајући с једне на другу могућност поставих јој питање шта она у ствари хоће? Ништа, рече она скоро равнодушно; хранићу и неговати ово дете докле не порасте, па ћу га натерати да освети оца. Тек онда ми беше јасно све. У овој жени на којој се видела равнодушност и ниједна суза, кипео је вулкан мржње према убици и жеља за осветом. Требало је да прође још читавих петнаест година да јој син дорасте до оружја. Кад већ беше на половини авлије ја јој добацих да је малишан, кад порасте можда неће послушати и да је боље да се ствар сврши код садашњих власти, она ме погледа оштрим погледом и рече: Пажа зоти доти врас уне - Тако ми бога онда ћу ја убити њега. Овим речима смо се разишли.

Заборављени јунак: ЦВЕТКО ВРАНОВАЧКИ

Први српски устанк 1804.г. је један од најзначајних догађаја из новије српске историје. Жеља за слободом српског народа у Београдком пашалуку почела је као буна на дахије, против њиховог терора и злодела, да би после битке на Инковцу 1805.г. када су српски устаници поразили регуларне трупе Османске инперије прерасла у отворени устанак против царевине. Одјек победе на Иванковцу дошао је и до лебанског краја, где је рад на ослобођењу од Турака радио Цветко Врановачки из села Доњег Врановца. 

          Село Доње Врановце се први пут помиње у Попису Нишког кадилука 1498.године када је село плаћало ушур од конопље од 185 акчи. Порез на ситну стоку у Врановцу је износио 352 акче, а порез од свиња 127 акчи. Ову су први и конкретнији подаци који говоре о привредној делатности лебанског краја. У дефтеру из 1516.г. спомиње се Врановац – које има 49 обичних, 9 удовичких домаћинстава и 7 не ожењених мушкараца, са приходом од 6122 акче. Према дефтеру из 1536.године Врановце има 15 хришћанских и 1 муслимаску кућу, 3 неожењена мушкарца и приход од 3200 акче. Док је 1570 године село имало 21 хришћанску и 4 муслиманске куће.

     

         Ово село је остало познато по Цветку Врановачком. О његовом детињсту се не  зна много, зна се да су га родитељи дали неком калуђеру  и да код њега учио да пише. Када су му родитељи умрли отишао је у Шумадију, тачније у Јагодину, а после повратка у завичај често причао о Кочиној крајини. По повратку у Врановце бавио се трговином и отворрио хан у месту свог рођења. Светислав Марић, учитељ у Лебану који нам доноси највише података о нашем јунаку из Првог српског устанка, каже да су га његови људи изабрали за кнеза. "Његов коњ вранац био је неустрашив, као и његов власник, био је добар јахач, имао велики нож и брзу пушку. Цветко је био средњег раста, широких плећа округла лица густиг црних и великих бркова и веђа и говор му је био крупан".

1802.године обновио је цркву у Бошњацу, а приликом изградње нападали су га Арбанаси под командом Абрурахмана из Слишана, али је успео да се одбрани и да Арнауте натера на повлачење. Радио је на припремању нашег краја за борбу против Турака, а успеси у долини Топлице и Пусте Реке додатно пробудили целу лесковачку нахију.  Велики успех Цветка Врановачког огледа се у томе што је  побунио 50 села и имао 600-700 устаника^. Са својим људима кренуо је на Гделицу. Имао је два већа боја са Турцима код села Паликућа и код Вучја и у оба разбио Турке.

У летопису Бошњачке цркве стоји “ По казивању Јанићија Поповића једино чисто село било је Шумане код Лебана, а у суседном Врановцу - Цветко Врановачки - он је подигао цркву у Бошњацу на месту старе порушене цркве и он се у Дубову састао са Карађорђем”. Тадашњи свештеник није знао да се Цветко Врановачки састао са Карађорђевим људима Станојем Главашом и Младеном Миловановићем. 

Цветко Врановачки погинуо је приликом опсаде Дедобарског хана. Придошли Турци из Врања и Лесковаца са собом су довукли и топове и погодили џебану у Дедобарском хану, који је услед експлозије одлетео у ваздух а међу погинилума био је и Цветко Врановачки. 

Рад Цветка Врановачког је неоспоран, овај заборављени јунак је обнови цркву у Бошњацу и најзаслужнији је за организовање националног рада на ослобођењу од Турака у лебанском крају. Најбоље ћемо се одужити овом великом и забољављеном јунаку када би једна улица носила његово име, и када би у неком будућем времену овом знаменитом Србину подигли споменик.

ТРИ ЛЕБАНСКА БИОСКОПА

Први филм настао је пре више од сто година. Његови творци су браћа Лимијер. Први филм приказан је у Паризу, 28. децембра 1895 године. Трајао је свега неколико минута и представљао је долазак воза на железничку станицу. Приликом проекције људи су, видевши да им воз иде у сусрет, почели да вриште и беже по сали, не знајући да је то само пројектовано на платну. Исти филм је у Србији приказан шест месеци касније, 1896. године у кафани браће Савић „Код златног крста“. За прво српско филмско остварење проглашен је филм под називом Живот и дела Бесмртног Вожда Карађорђа у режији Чича Илије Станојевића. 

У Лесковцу први биоскоп, на југу Србије, отворио је 1920.године солунски ратник Душан Станковић и предао га сину Драгутину - Драги Славију. О овом биоскопу написане су бројне књиге, али и једна речененица за коју Душанови потомци кажу да је истинита. Била је то реченица "Забрањено семке грицкање и на патос пљување", која би се могла применити и данас.

Пијачан дан у Лебану

У време настанка првог филма, Лебане се развија у праву варошицу, са продавницама, дућанима, кафанама, првим образованим људима. У годинама после Великог рата, на месту једне воденице на Шуманци у Лебану  подигнут је први парни млин, у њему је 1937.године одржана прва биоскопска представа, а како наводи Станко Миљковић: "Они ретки који су видели  то чудо покретних слика, данима су препричавали утиске са невероватног доживљаја."

Први биоскоп у Лебану био је у чувеној Цилиној кафани Василија Митровића. Међутим Цилина кафана - биоскоп случајно је изгорела  у првим годинама након Другог светског рата. Други биоскоп изграђен је након поплаве 1947.г. на месту где су се налазиле порушене куће Стојиљковића. Нови биоскоп имао је дрвене и фиксиране столице, позорницу и незаобилазну  фуруну - бубњару. Најчувеније проекције извођене су петком "тачно у подне", а то није било случајно јер је тада пијачни дан у Лебану, и велики број људи је због трговине тог дана боравио уграду. Поред биоскопа незаобилна је била игранка на платоу испред "Грчке кафане". Тако су се педесетих година прошлог века музиком и филмом Лебанчани отисли у снове, а бројним генерацијама старијих Лебанчана са којима сам раговарао, овај период остао је "Жал за младос".

"Грчка кафана

6. јуна 1976. године Јабланица је поново поплавила Лебане, остављајући иза себе пустош. Уследио је период санације, али и изградње нове, треће зграде биоскопа, тј. садашње зграде Дома културе. Зграда је коштала неколико милијарди ондашњих динара, има 2.200 квадрата и 417 седишта. Велика зграда за мало место окарактерисана је као велики прохтев мале вароши. 

Стара зграда Дома културе

Ћутање се исплатило и Лебане је добило заиста импозатну зграду Дома културе. Тако је Лебане кроз своју историју имало три зграде биоскопа, и тај период остао је у најлепшем сећању старијих генерација наших суграђана. Жал за младос  је реченица која је присутна у разговорима са њима. Сећам се једног разговора који сам као гимазијалац водио  са Станком Миљковићем који је причајући ми о старом Лебану парафразирао реченицу Боре Станковића: "Роди се срећан а умре жалан, јер се тој време неће врне".

Дом културе у Лебану

У знак сећања и на Станка Миљковића (1948-2010)

Православно удружење САМО СЛОГА СРБИНА СПАСАВА

У времену у којем живимо веома је битно да се вратимо вери, оној истинској вери која нам је помогла да преживимо све ударе времена. Да у данашњем времену постоји хуманост, правдољубље, доброта и права вера подсетили су све нас чланови удружење САМО СЛОГА СРБИНА СПАСАВА из Лебана. 

Велики у свом понижењу према Господу Богу, показали су велику хуманост од планинских села Лебана до Косова и Метохије потврдили су речи хиландарског монаха "наше је само оно што другима дамо". О њиховом друштвено одговорном  раду најбоље сведоче насмејана дечија лица којима је помоћ била најпотребнија.

У години која је за нама највише су помагали породице на Косову и Метохији, браниоцима вере, помогли су оне који су схватили да земља нема све што нам треба, који су жељни само неба и слободе, који истрајавају на хлебу насушном и води, на тешком Христовом путу, чекајући после Голготе, Васкрсење.

Посебну пажњу ови млади људи посвећују очувању вере, традиције, културе и идентитета српског народа, бројне трибине, предавања и акције посведочиле су да су ови млади људи национално свесни, истински родољуби и светосавци вођени стихом који их најбоље описује: "Кад би свако био оно што јесте, нико не би имао разлога да мрзи друге".

Данас наши светосавци, чланови удружења САМО СЛОГА СРБИНА СПАСАВА прослављају своју крсну славу Светог Саву, највећи српски празник. Окупљени око Светог Саве, Светог Симеона и СВетог Симона, градимо најјачи духовни бедем који нам је у времену у којем живимо преко потребан. Драга браћо, драго ми је да сам био део вас у протеклој години, желим вам да у наредној години имате храброст Немањину, одлучност Стефанову и све врлине Савине, што више у својим делима будете следили наше очеве осниваче, то ћете бити сигурнији да сте на правом и једином путу спасења - светосавском путу.

Први хаџија из Лебана: Јован Младеновић

Међу знаменитим личностима нашег краја свакако треба издвојити  Хаџи Јована Младеновића из Бувца, свршеног призренског богослова, угледног трговца и човека који је са владиком Николајем Велимировићем посетио Христов гроб.

Јован Младеновић је рођен 1896.г. у Пороштици, засеоку Бувца. Основну школу завршио је у Клајићу,  два разреда Гимназије у Лесковцу а своје школовање наставио у Призренској Богословији. Њеова породица помогла је да се обнове темељи цркве у Рафуни.

Јован Младеновић 1930.г. у намери да посети света места у Јерусалиму и Палестини обратио се за помоћ намеснику среза Јабланичког с молбом да свештенство помогне његов пут, и да га молитвом испрате из Лебана.

 Вођа ове групе која је 1930.године посетила света места био је владика Николај Велимировић, а захваљујући нашем Јовану Младеновићу сачувана је фотографија свих поклоника испред цркве Светог гроба.

Поклоници 1930.г. Јован Младеновић седи у првом реду као шести с десна, а у средини другог реда је владика Николај Велимировић

Као потврду да је боравио по светој земљи, Јован Младеновић је од епископа зворничко-тузланског Нектарија добио хаџијску грамату, која му је у Рафунској цркви уручена 3. марта 1933.године.

Током свог пута Јован Младеновић водио је дневник, који је касније преточен у књигу Најновији ПУТОВОДИТЕЉ или вођ по светој земљи. Књига је штампана у штампарији Ж.Д. Обрадовића у Лескоцу 1933 године.

Књига даје детаљне описе о местима кроз која је прошао, уз доследно тумачење и објашњење Новог Завета. Прво место које описује у књизи је Солун - за који каже да је свето место због рада апостола Павла јер је ту пренео Христово јеванђеље из Азије у Европу; затим у њему се родио Свети Димитрије, и због тога што су се ту родила света браћа Ћирило и Методије. Поред бројних знаменитости и цркава Јован Младеновић наводи да у Солуну постоји наша црква Светог Саве. Пут га је водио до Атине, а затим до острва Кипар. За Кипар каже да је свето место јер га је посетила Богородица и да је Лазар кога је Христос васкрсао у Витинији на Кипру био Епископ. Од Кипра путује се 20 сати лађом до Јафе, која се налази на самој обали Средоземног мора, а након што пограничне царинарнице изврше законски формални преглед, одмах се наилази на манастир Светог Ђорђа, а потом на руски манастир посвећен Апостолу Петру. За Јафу кажу да је подигао трећи Нојев син Јафет, на Јафском брегу кажу да је Ноје правио ковчег кад је био потоп. Пут је нашег Јована водио до Лиде, па кроз места Рамле и Нумва - Где су Филистејци ратовали са Саулом, где је Давид убио Голијата-  затим до Емауса и после 66 километара од Јафе стигосмо у Јерусалим. Јован Младеновић даје детаљан опис светог града: Када се уђе у град, дође се прво до руске мисије манастира Свете Тројице, ту обично стају аутобуси код радњи које израђују крстове и разне ствари од кипариса и маслиновог дрвета. Кад се прођу ове радње путује се на исток уским и стрменитим улицама док се прође грчка Партијаршија и после се долази кривудавим улицама код величанственог храма Васкрсења Христовог и Голготе. Кад се уђе у овај свети храм прво се дође до плоче миропомазања, десно од ње пење се уз басамаке на Голготу, кад се сиђе са Голготе иде се  ка Гробу Господњем, и лево у  једно ћоше види се једно кандило - на том месту је стајала Богомајка кад су Господа разапињали на крст. Од тог места долази се код Кувуклије гробнице Господње, кад се уђе види се мали камени престо на коме је седео Анђео Господњи који је одвалио камен гроба кад је Исус васкрсао. Одатле се улази у дуги део Кувуклије где је Свети Живоносни гроб Господњи у који се улази са највећим страхопоштовањем и усрђем, ту човека обузму неке струје које човек осећа на самом себи. 

Хаџи Јован Младеновић посетио је и друга места у Јерусалиму: Богородичин гроб, Зид плача Гестимански врт, Назарет, манастир Светог Саве Освећеног, а потом Египат и Каиро. Из Александрије до Грчке има 990 километара, путује се после од Пиреја до Атине, од Атине до Солуна, од Солуна свраћа се у Свету Гору Атонску а одатле у отаџбину својим кућама, исуњени са духовном радошћу и благодатом Господа. Крај и Богу слава - Амин.

Књига Јована Младеновића је прва штампана књига становника из Лебана, и због тога она има посебну вредност и заслужује посебну пажњу. Заправо она потврђује да Хаџи Јован Младеновић заузима истакнуто место у локалној историји. Хаџи Јован Младеновић умро је 1954.године сахрањен је на гробљу у Бувцу. Било би лепо кад би једна улица у Лебану носила његово име.

Идеологија Светог Саве

Свети Сава, заједно са Стефаном Немањом и Стефаном Првовенчаним, представља прекретницу у српској историји и култури. Својим деловањем, беседама и књижевним радом ствара визију српске културе и државности. Његово доба је доба стварања јединствене државе Немањића и  српске средњевековне културе. То је период када култура постаје самостална, када се стварају  дела која припадају старим обрасцима, али са новим српским темама. Ма колико се истицао у први план хришћански универзализам, јасно се  осећа национални и народни карактер културе.

 

 

Епоха тринаестог века није прва епоха српске културе и државности. У том периоду је припремљен пут, створени су обрасци, формиран језик, проширена хришћанска вера на цео народ, и тек са делом Светог Саве и развојем независне српске цркве, државе и културе, стара култура добија ону садржину који ће је учинити активним и оригиналним чланом заједнице православних народа. А то би био и у најкраћем и идеолошки програм оснивача српске државе. Српска култура и идеологија тог времена је биле су израз друштвене и националне самосталности. Од тада Срби крећу једним јасним путем. Путем који им је својим животом и делом зацртао Свети Сава. У 13. веку се формирају обрасци  српске културе: Нормира се језик, профилише архитектура, формирају се главни културни центри немањићке Србије - Хиландар, Студеница, Жича, Милешева, у којима се византијска културна основа допуњава делима српске културе. У њима се остварује живи континуитет преднемањићке и немањићке православне културе и идеологије.

   

Манастир Студеница

 

  Светосавска култура је створена из жеље да се у Србији створи хришћанско друштво, то јест да се у конкретној реалности служи Богу и народу. Светост владара и црквених поглавара је покренула људе немањићке епохе на послу стварања светосавске културе. Светост људи, заједно са делима која су из тога произилазила, је улог који је наш народ дао православној и европској цивилизацији тог времена. Преко првих Немањића, преко свете династије, Срби постали у хришћанском смислу прави народ – божији народ. Народ који има своје заступнике пред Богом, као мало који народ европске историје. То је теолошки темељ државне идеологије средњевековне Србије. Самостална црква и самосвојна култура је израз аутентичног и оригиналног доживљаја хришћанства у српском народу. Светосавље је у првом реду то, па тек онда и израз друштвене и националне самосталности и самосвести. Светост људи је знак зрелости једног хришћанског народа, а светост бројних владара је изузетак у историји хришћанских друштава.

Улогу зачетника српске осамостаљене културе има Свети Сава најмлађи син великог жупана Стефана Немање, творац српске цркве и националног програма тринаестог века. Још као младић, са световним именом Растко, напустио је управу Хумском облашћу, да би у Светој Гори примио монашки чин. Мотивација која је Светог Саву довела на Свету Гору је она иста која га је после водила натраг у Србију или на ходочасничка путовања по светим местима истока. То је оно за чим је читав свој живот жудео, ма где се налазио и ма шта радио и колико далеко доспео у на том путу. Увек и свугде бити посвећен Богу и православној вери, служећи директно преко молитве и поста у пустињској аскези или посредно преко помагања свом народу у многим сферама живота. Са сопственим моралним и духовним угледом, али и очевим владарским, он је добио од византијског Цара Алексија Анђела 1198.г. одобрење, а касније и хрисовуљу којом се опустели манастир Хиландар ставља под управу Симеона и Саве као потпуно самоуправан – слободан манастир. Оснивање српског манастира на Светој Гори, огњишту православне културе и духовности, открива тежњу првих Немањића да створе један јак српски духовни и идејни центар. Они су тиме хтели да Србе јаче и дубље вежу за Традиције православног Истока, али и да створе основу за стварање самосталне српске цркве, културе и државности. Све, од државе, културе, црквеног живота је било у служби напретка Срба у хришћанском смислу. Хиландар је једна од кључних чињеница идеолошког програма “очева оснивача”.

 

Очеви оснивачи: Стеган Немања, Свети Сава и Стефан Првовенчани

 

Стварањем аутокефалне српске цркве је омогућено да се интегрише српски народ на темељу православне вере и источне културе. Национално уједињење није било само себи сврха, као што је то често случај код модерних националних покрета, већ је то било средство подизања нивоа хришћанског живота и духа код народа. Интеграцијом хришћанског и националног у једној разумној и здравој синтези је испуњење захтева хришћанског програма моралног и духовног препорода, али ништа мање и испуњење националних интереса. И колико видимо та синтеза није била идеолошка мешавина, већ мудро уклапање хришћанских начела и идеала у традиционални и свакодневни живот српског народа. Свети Сава је истовремено био универзално хришћански оријентисан и искрено предан националној идеји. Може се слободно рећи да је тиме национално уједињење доведено до свог највишег степена јер је засновано на једном духу и једној идеји. Редак је пример, ако не и јединствен у Европи, раног стварања тако самосвојне националне цркве и културе с једне и толико верне хришћанској традицији првог миленијума. Можемо се присетити да су народи западне Европе тек више векова касније добијали богослужење и књижевност на свом језику, своју црквену самосталност и културни идентитет и то по цену крвавих ратова. 

Манастир Жича

 

Црква је интегрисала народ и утицала на развој у свим областима живота, али је исто тако православље постало толико битно да буде темељ и суштина српске националне свести културе и начина живота. То је довело до спајања верског, националног и егзистенцијалног у једно несливено јединство. Јединствена црквена организација, јединство вере, обреда, погледа на свет и начина живота приближавају и уједињују људе једног народа на моралним и духовним темељима, без обзира колико били географски или социјално удаљени. Један и јединствена вера повезује разне крајеве, превазилазећи  подвојености и супротстављености. Црква је свима нудила “заједничке симболе и традиције”.Он је цркву устројио много озбиљније и активније него што је био до тада случај. Развијена је делатност великих манастира, активирани су нови епископски центри, старање о мисионарском раду је стављено у дужност протопоповима.  

У Служби светом Симеону, Светог Саве, које је класично култно, литургијско дело  потпуно се подређује канонима византијских "служби". То је збир литургијских песама, молитви и обредних структура у одређеном поретку. Оне су уз житија органски наставак библијских и литургијских "свештених" књига. Њиме се служи Богу или светоме. То је одавање поште и прослављање онога коме је посвећена служба. То није само једноставна "глорификација" и подсећање  као на западу, већ вишедимензионалан вид испољавања човековог религиозног бића. Служење је остваривање односа сарадње  божанског и људског, и то благодатним дејством самог Бога. Служење је и пут и циљ хришћанског живота, простор у ком се, привидно антиномично, остварује истинска слобода и човечност. Служба је све то и још више, заједно са морално поучним моментима, које заједно чине дубок егзистенцијалан доживљај заједнице са Богом и са људима. Створити једну спасоносну духовну, мистеријску, молитвену, и практично врлинску заједницу је био примарни циљ Светог Саве. Све остало, од просвете, уметности до политике и дипломатије је требало да служи циљу стварања од српског народа једне органско-духовне заједнице - Цркве. И служба Светом Симеону треба да буде народна молитвена жртва којом се јача и потврђује припадност једној заједници идеје и живота. При томе је кључно да се око култа Светог Симеона (а после и Светог Саве) формира доживљај нације као култне и еклесијалне заједнице.

фреска Бели Анђео, манастир Милешева

Црква, по Светом Сави, треба да служи народу и његовом спасењу, а не да народ служи црквеној хијерархији што је често био случај када је црквена хијерархија била састављена од странаца. Циљ првог архиепископа СПЦ је био да се створи народна и српска црква јер само таква може најбоље служити спасењу свога народа. Стварао је народну цркву која је на том пољу била верна библијским традицијама народне вере, духу хришћанске цркве првих времена, као и идејама и канонима рановизантијских светих отаца.

Српска средњевековна мисао и владајуће идеје су библијске, хришћанске, православне и византијске. То значи да су све окренуте једном центру - Христу. Све, од власти, уметности до обичаја и животних идеала је окренуто овом центру и њиме прожето. Филозофија и идеологија Светог Саве је потпуно православна, хришћанска, монашка и канонски црквена у смислу византијске цивилизације. Он је у том смислу најдоследнији "византинизатор" Србије и српског народа у историји.

За друштвену и политичку стабилност је било битно и утврђивање јединства државе и цркве у православном исповедању вере. Не само од црквеног значаја већ и од идеолошког је Савин "чин обновљења свете истините вере православне" у Жичи 1221, који представља српску редакцију Синодика православља. Тим актом је утврђена и учвршћена ортодоксност српске цркве, државе и друштва. На самом почетку истински независног црквеног и политичког живота у српској цркви, држави и народу је утврђена и потврђена православност у служби ортодоксног веровања и начина живота, ограђена од јеретичких заблуда (католика и других јереси) и тако дефинисала светосавски национални идентитет и у позитивном (шта јесте) и у негативном смислу (шта није). Тако је православност постала конститутивни елемент српске државне идеје и идеологије, али и суштина националног идентитета који се постепено формирао на тим основама. Тако се и на том плану учврстио склад цркве и државе, јединство народа и вере.

Манастир Хиландар

Допринос Светог Саве политичкој теорији и пракси хришћанске идеологије је јасно и недвосмислено дефинисање државе као органско-духовне заједнице вере и народа. Идеал је једна вера, један народ и једна држава. А унутар ње мора да постоји саборно јединство духовне и световне власти које служе истом циљу. Зато је повратак Светосављу, повратак духовном и националном јединству српског народа и једини је пут који води ка спасењу.

Црква Усековања главе Светог Јована Крститеља у Лебану

Најпознатији симбол Лебана је црква Светог Јована смештена на узвишеном платоу који доминира центром града. Грађена је у периоду 1930-1932 године под покровитељством  краља Александра Карађорђевића.

Иницијативу да се подигне црква покренуо је Одбор за подизање спомен цркве са костурницом палим Јабланичанима у Великом рату, на чијем је челу био Милутин Драговић. Главна идеја Одбора била је да се у крипти цркве нађу посмртни остаци свих бораца из Лебана и околине, већином бораца Другог пешадијског пука "Кнез Михаило" како би се на достојанствен начин одала почаст најхрабријим борцима српске војске. Због личниих веза и великог пријатељства између краља Александра и Милутина Драговића, краљ је прихватио да буде ктитор цркве Светог Јована у Лебану.

Темељи цркве Светог Јована 1930.године

Решењем министра правде Краљевине Југославије бр.101517 од 24.10.1930.године донета је одлука којом се одобрава подизање спомен цркве са костурницом у Лебану, срезу Јабланичком у Вардарској бановини, у границама предрачунске суме 490.563,37 динара и 37% коју плаћа Одбор за подизање цркве. Црква је подигнута 1932.године о чему сведочи ктиторски натпис изнад улазних врата:  Спомен црква са костурницом, подигнута помоћу његовог величанства Александра I краља Југославије у знак захвалности палим борцима за краља, отаџбину и слободу. Лебане 1932. године.

Црква је живописана, већим делом, до 1939.г. а према постојећим подацима живописац је био Иван Мељников из Битоља, који је Светозару Костићу, архијерејском намеснику Јабланичком доставио ценовник икона  и његовог рада. Црква Светог Јована својом архитектуром подсећа на цркву Светог Ђорђа на Опленцу, с том разликом сто се на цркви у Лебану изнад северне и јужне стране не подижу куполе, већ централна купола са звоником чини јединствену конструкцијску целину. 

Лебане између 1929-1935

Црква је освештана 26.августа/8. септембра 1946.године од стране епископа нишког Јована и јереја:

1. проте Михаила тасића намесника лесковачког
2. проте Светозара Костића намесника лебанског
3. проте Николе Димитријевића пароха прекопчелачког
4. јереја Миодрага Михаиловића пароха нишког
5. јереја Животе Стевановића пароха нишког
6. јереја Петра Гагулића пароха нишког
7. јереја Тикомира Поповића пароха лесковачког
8. јереја Аранђела Станојевића вероучитеља из Лесковца
9. јереја Живојина Стевановића пароха лесковачког
10. јереја Живојина Поповића пароха лесковачког
11. јереја Светислава Здравковића пароха губеревачког
12. јереја Цветана Нецића пароха винарачког
13. јереја Владимира Андрејевића пароха бошњачког
14. јереја Трајка Станковића пароха оранског
15. јереја Душана Јовановића пароха медвеђског
16. јереја Николе Стошића пароха туларског
17. јереја Вукашина Миловића пароха клајићског
18. ђакона Славка Мијалковића из Ниша
19. ђакона Божидара Станковића из Ниша
20. ђакона Миловоја Богдановића из Лесковца
21. јеромонаха Доментијана Павловића професора Богословије у Призрену,  каснијег првог епископа обновљене Врањске епархије, иначе рођеног у Пертату.

Интересантан је податак да је црква завршена 1932.г. а освештана тек после Другог светског рата 1946.г. Одговор лежи у томе да је после 1934.г. опао утицај Милутина Драговића, и да до избијања Другог светског рата главна идеја Одбора о уређењу крипте цркве није била реализована. Заправо и до данас црква није довршена, јер је простор крипте празан.

Посебну лепоту и вредност има иконостас цркве. Иконе као што сам поменуо највероватније је израдио Иван Мељников, али основа иконостаса  представља црквену варијанту чувене мијачке копанице, украси на иконостасу прекривени су посебним слојем гипса који је погодан за украшавање и позлаћивање. Мијачка копаница је у својој основи народни дрворез типичан део балканске дрвене архитектуре а у нашој цркви присутан је на царским дверима који је израдио чувени мајстор Нестор Мирчески из Осоја.

Царске двери цркве Светог Јована у Лебану

Царске двери, детаљ

Нестор и Лазар Мирчески, чувени мајстори мијачке копанице

Овим начином израде - мијачке копанице - украшаване су цркве Светог Ђорђа у Призрену(рад Петра Филиповића Гарског), црква Оџаклија у Лесковцу (рад Зарија Димитријевића). Црква Светог Ђорђа у Призрену, нажалост је запаљена током 1999.г. и уништен је оригинални иконостас, на основу сачуване документације о овом иконостасу, можемо да направимо паралелу са иконостасом цркве Светог Јована у Лебану.

Детаљ са космитиса иконостаса цркве Светог Ђорђа у Призрену

Иконостас цркве Светог Јована у Лебану

 АКо се потврди моја претпоставка, иконостас наше цркве имаће још већу вредност јер садржи украсе иконостаса цркве Светог Ђорђа у Призрену, али о томе ће бити више речи на другом месту.

 Од свештеника који су опслуживали Лебанску парохију треба споменути:

• 1880-1895 Профир Поповић
• 1895-1902 Радисав Ставановић
• 1902-1922 Василије Поповић
• 1922-1925 Благоје Благоје Поповић, Иван Остапенко
• 1925-1951 Светозар Костић
• 1951-1971 Никола Димитријевић

По много чему јединствена црква Светог Јована место је окупљања верног народа, а уз јединственост иконостаса  најлепши је симбол Лебана. Оно што је остало као завет генерацијама које сада живе у Лебану је да доврше цркву, тј. да се у крипти цркве барем нађу имена људи који су показали велику храброст и неизмерно јунаштво од Цера до Солуна. То би био јединствен споменик војницима из Великог рата који су као и читава локална историја неправедно заборављени.

Храм Свете Тројице у селу Извор код Босилеграда

 На крајњем југоистоку Србије, у непосредној близини  Босилеграда, налази се живописно село Извор — некада централно место области Крајишта, данас дели судбину већине села у Србији скоро је пусто и полако одлази у заборав. О његовом значају кроз историју сведочи  храм Свете Тројице подигнут 1834. године. Центар окупљања верног народа, посебно на вишедневним саборима који су карактеристични за Босилеград.

Поред верског карактера, сабори су уједно били и главни вид трговине и пословања, услед чега место убрзо постаје верски и административни центар којем гравитирају сва околна насеља. Истовремено са црквом, ту је основана и прва школа у Крајишту, што је имало посебан значај за махом необразовано становништво. Даља историја насеља пратила је бурна дешавања у овом поднебљу. Заједно са већим делом Крајишта, нахијом Ћустендилског санџака у Османском царству, Извор је 1878. припојен кнежевини Бугарској. Цела околна област потом је формирана као административно самостална јединица са центром у Извору, те је место држало примат све до 1889. када му значај опада померањем центра у оближњи Босилеград. Након 1919, као накнаду ратне штете, Краљевина СХС добила је Босилеградски срез и Извор постаје саставни део Врањског округа. 

Један од најбољих радова везених за ову цркву, који обједињује раније радове српских и бугарских истраживача, настао је из пера Ирене Зарић, Иконостас цркве Свете Тројице у Извору код Босилеграда, објављеном у Зборнику Матице Српске за ликовне уметности 2009 године.

 

Околности под којима је изворска црква изграђена донекле су познате. Иницијатива је потекла од угледних мештана и свештеника који су увидели неопходност подизања централног, нахијског храма за област којој је служила само још мала црква у оближњој Божици. Њихова настојања вероватно су отежавале постојеће уредбе којима су османске власти дозвољавале искључиво обнову некадашњих храмова са јасно утврђеним мерама. Према очуваном предању, у жељи за што већом црквом, мештани су пре тражења дозволе за градњу у тајности проширили размере основе старијег храма који се наводно налазио у Извору. Може се помишљати да су такви погодни остаци грађевине, уколико су заиста постојали, вероватно определили одабир Извора за подизање централне цркве ове области. По издавању фермана 21. јула 1833. почеле су припреме за градњу, те се приступило организованом доношењу остатака околних порушених цркава који ће послужити као сполије при градњи. Убрзо је подигнут храм са посветом Светој Тројици, на узвишењу у близини извора, у делу који су тада чинила само три домаћинства. Ангажовани мајстори из Дебра, чија имена нису позната, извели су главне грађевинске радове 1834, о чему сведочи лапидаран натпис са годином смештен на унутрашњем зиду апсиде: 

ИС ХС/ НИ КА /

1834.

 

Архитектура храма припада типу псеудобазилика, решењу које преовладава у црквеном градитељству овог подручја. Тридесетих година 19. века, у условима када православни хришћани добијају повољнији положај, нове околности довеле су до правог процвата верског живота. У том периоду започињу многобројне градње монументалних цркава, углавном псеудобазиликалног типа, као израз јаких стремљења хришћанског становништва. Модел карактеристичан за урбане средине присутан је и у руралним областима, какав пример даје и црква Св. Тројице у Извору. Њен тробродно решен унутрашњи простор споља покрива јединствен двосливни кров у складу са оновременом тежњом за прикривањем сакралности монументалне грађевине. На источној страни цркве налази се мања полигонална апсида, изнутра полукружна, док је на западу храм завршен тремом са отвореном аркадом на прочељу. Простор наоса деле колонаде стубова на три брода, од којих је средишњи надвишен таваницом у виду полуобличастог свода за разлику од равних над бочним бродовима. У западном делу цркве смештена је пространа галерија, односно гинекион — простор намењен женама. Испод њега се налазе два бочно ограђена простора, затворена дрвеним решеткама у горњем делу. Целокупна архитектура цркве оставља неоспоран утисак монументалности, упркос једноставној структури. Изграђена у размерама које су биле за видне за оновремене храмове овог подручја — црква Свете Тројице представљала је остварење жеље ангажованих мештана за храмом у којем су се могли окупити сви верници Извора и шире околине.

Непосредно по завршетку градње цркве приступило се уређењу њеног ентеријера, при чему је централно место заузимала израда иконостаса. Истовремено са олтарском преградом наос је био опремљен и осталим мобилијаром, на шта указује сличност њихових форми и сликаног украса. Ипак, извођење царских двери и крста иконостаса одложено је за кратак период, вероватно из финансијских разлога и жеље да ови елементи имају што квалитетнију обраду. Висока конструкција олтарске преграде условљена је величином наоса тако да у потпуности затвара поглед верницима на олтар. У композицији иконостаса остварена је подела на три зоне, усклађених пропорција и величина степенованих према значају. Доњу зону чине престони ред, парапети и три улаза затворена дверима, затим следе два реда икона и у завршном делу велики крст са пратећим елементима. Архитектоника конструкције има наглашену хоризонталу, додатно акцентовану профилисаним венцима који раздвајају редове. Вертикално рашчлањивање постигнуто је стубовима и пиластрима у доњој зони, као и колонетама у горњој. Сваки ред завршен је аркадом независном од основног тела иконостаса, чији широки лукови наглашавају хоризонтални ток. Ови елементи, традиционално примењивани на олтарским преградама, распоређени су у уједначеном ритму којим је постигнут склад свих делова иконостаса.

Једноставних и јасних форми, конструкција је осликана декорацијом чији се мотиви општим симболичким значењем уклапају у идеју иконостаса као прочеља небеског Јерусалима. Носеће тело је у зеленим тоновима, док се црвена и жута смењују по зонама. На парапетима су насликане вазе са цвећем, украс сложене симболике који је карактеристичан за ове делове иконостаса уколико нису представљане старозаветне или друге сцене. Евхаристијски мотив винове лозе одабран је за стубове између престоних икона, док су колонете горњих редова осликане тракама обавијеним тако да у далеким одјецима опонашају изглед тордираних стубова. Аркадни део престоног реда украшен је палметама и цветним врећама, у складу са идејом визуелизације рајског обиља. Изнад горњих колонета налазе се акантусови листови који формом и положајем асоцирају на капителе коринтског стуба. Нешто богатија декорација изведена је само на накнадно урађеним царским дверима и крсту са врха иконостаса. Сакрална симболика ових елемената истакнута је перфорираним украсима, додатно наглашеним златном и сребрном бојом.

За разлику од једноставних бочних двери, царске су украшене по горњој ивици флоралним елементима које завршавају главе птица, односно мотиви одабрани у складу са симболиком места. Велики крст на врху иконостаса заједно са пратећим иконама изведен је на претходно припремљеном постољу у виду афронтираних змајева. Перваз од флоралних мотива и апликације у виду шишарки на крсту представљају богатију варијанту декорације, коришћену у контексту идеје о Христовом крсту као животодавном, поистовећеном са рајским дрвом познања. Сличан флорални украс имају и две пратеће иконе, док се поред крста налазило оруђе страдања у служби наглашавања жртвеног карактера сцене. На иконостасу је сачуван само штап са сунђером, док копље које је чинило његов пандан данас недостаје.

Израда икона, наиме, поверена је Димитрију Христову, једном од најбољих представника самоковске сликарске струје која је интезивно радила на овом подручју. Стекавши образовање у радионици свог оца Христа Димитрова, након његове смрти 1819. започео је самосталан рад и стварао до последњих година које проводи у родном Самокову све до смрти 1860. Веома продуктиван, стекао је широку популарност која га је водила ка многим пословима у данашњим областима Бугарске, Србије и Македоније. У маниру анонимности старих зографа, Христов се није потписивао на својим радовима, насупрот све широј појави истицања самосвести сликара и његовог идентитета. У недостатку писане архивске грађе, препознавање његовог рада уобичајено се заснива на анализама стилских и иконографских одлика. У случају изворских икона, међутим, атрибуцију посредно потврђује и податак из сликаревог тефтера. Уочено је да Христов за 1835. годину бележи наплату рада у Крајишту, што се засигурно односило на цркву у Извору, једину на овом подручју за коју је израдио број икона који одговара суми новца наведеној у тефтеру. Ова белешка такође поуздано утврðује и годину настанка икона у Извору.

Током треће деценије 19. века Димитрије Христов често сарађује са Костадином Петровићем Валовим, својим зетом, који се и сам школовао код Христовог оца. Сликари се заједно појављују и на раду у Извору — Димитрије изводи иконопис олтарске преграде, док Костадин декорише зидове цркве. Како је у време боравка сликара у Извору изведена и сликана декорација иконостасне конструкције, логично је претпоставити да је један од њих заслужан за тај рад. Пре би се улога могла приписати Костадину Валову, аутору зидних слика, чији би логичан продужетак рада било декорисање иконостаса, као и делова ентеријера и мобилијара сличног украса. Димитрије Христов је у првобитним радовима на иконостасу извео скоро целокупан програм, односно иконе престоног, апостолског и празничног реда, након чега је уследила пауза. Тек две деценије касније, када се поново приступило активном уређењу цркве, иконостас је уобличен добивши царске двери и крст на врху. Нове елементе, као и празниåну икону Уласка у Јерусалим, осликао је Никола Валов, сликар ангажован за поновно живописање цркве. Његово присуство у Извору није изненађујуће, с обзиром да је син и ученик Костадина, аутора претходног зидног сликарства цркве. Тачно време његовог рада на осликавању храма и нових делова иконостаса, 1854. година, сазнаје се из приложничког натписа на западном прочељу. У исто време, Димитрије Христов послао је у Извор две иконе за проскинитаре наоса које је према приложничким записима извео поменуте године, што указује да је у току обимних радова на украшавању цркве поново било радо виђено дело овог мајстора. Коначно уобличавање програма иконостаса уследило је деценију након тога, када је целивајуће иконе извео Захарије поп Радојков. Као и његови претходници у Извору, поп Радојков је сликар из Самокова, такође образовањем везан за сликарску породицу чији је родоначелник Христо Димитров. Обучаван код Ивана и Захарија Доспевског, синова Димитрија Христова, кретао се и радио на широком подручју које укључује и некадашње Крајиште. Његов рад у местима око Извора везан је за шездесете године 19. века. У цркви Доње Љубате ради 1865. године, док се његове иконе цркве у Божици датују у 1867. Наведене године могу послужити као временски оквир за целивајуће иконе у Извору, с обзиром да тачно време настанка није познато.

Богати иконографски програм, састављен пре свега радовима Димитрија Христова, развијен је у три зоне према задатој конструкцији иконостаса. За престони ред изведено је 8 икона, док су апостолски и празнични некада садржали по 25 представа. Од икона које недостају, уочено је да се икона апостола Филипа из Деизисног чина данас налази у цркви оближњег места Белут. Судбина две првобитне иконе из празничног реда није извесна; једну од њих је заменила каснија представа Уласка у Јерусалим. Димензије престоних икона (125 х 92 цм) указују на њихову репрезентативност, док су иконе горњих редова нешто мање (40 х 55 цм). Размере целивајућих икона у складу су са њиховом наменом (19 х 25 цм). На самом иконостасу сачуване су свега четири целивајуће иконе, али се може претпоставити да иконе Св. Николе и Св. Димитрија из цркве оближњег Босилеграда, такође дела Захарија поп Радојкова, припадају целини иконостаса у Извору с обзиром да одговарају како тематиком тако и димензијама.

Димитрије Христов је за цркву у Извору извео веома богат сликани програм иконостаса. По својим ликовним обележјима, изворске иконе не излазе из круга његових познатих дела. Поред карактеристичног начина моделовања инкарната, у којем се назначава пластичност тонским односима тамнозелене и окера, Христов рукопис обележавају препознатљиви ликови светитеља са бадемастим очима, танком линијом носа и малим пунијим устима, као и начин којим истиче старосно доба путем набораног чела у пределу обрва.

Иконостас цркве у Извору, монументалних размера и сложеног репертоара, представља целину чији се значај сагледава у контексту средине у којој настаје. Његова анализа показује да припада типу репрезентативних иконостаса развијеног иконографског програма, односно особеној варијанти олтарских преграда која се формирала током 19. века на јужнобалканском поднебљу. Под одређеним историјским околностима, упоредо са појавом монументалних цркава, текао је процес уобличавања иконостаса, назначен још крајем 18. века, чије су репрезентативне размере и богати репертоари постали носиоци сложених садржаја. Величине иконостаса определиле су разноврсност програмске схеме, при чему су се на основну концепцију иконографског репертоара надограђивали садржаји који су рефлектовали религиозну праксу и потребе локалне заједнице. Тако је сваки иконостас постајао носилац обележја која говоре о особеностима верске средине и развијености верске културе овог простора.

Црква Свете Тројице преставља прави православни бисер Србије, и ако вас пут нанесе у овај крај наше државе обавезно га посетите.

* извор текста:  Ирена Зарић, Иконостас цркве Свете Тројице у Извору код Босилеграда, Зборник Матице српске за ликовне уметности, књига 37, Нови Сад 2009, 221-249.

*Слике преузете са сајта Врањске епархије http://www.eparhijavranjska.org