Лебане и Друштво за подизање храма Светог Саве

 Крајем 19. века, тачније 1895.г. на предлог митрополита Србије Михаила оснива се Друштво за подизање храма Светог Саве на Врачару, и то на месту где је Синан-паша спалио мошти српског просветитеља. Балкански ратови и Велики рат успорили су  и прекинули рад Друштва које је обновило рад 1919.г. тј после завршетка Великог рата. На челу старог-новог Одбора налазио се патријарх српски Димитрије. У рад обновљеног Друштва укључило се и Лебане.

По налогу епископа нишког Димитрија у свим намесништвима и парохијама нишке епархије требало је прикупљати добровољне прилоге за изградњу храма Светог Саве. У Лебану је 1921.г. основан пододбор Друштва а повереник је био Васа Т. Поповић, тадашњи архијерејски намесник Јабланички, а прве испоставе основане су у Бошњацу, Косанчићу,  Доњем Коњувцу, Бучумету, Прекопчелици, Слишану, Придворици и Медвеђи а 1925.г. у Равној Бањи.

1925.г. благајни Друштва за подизање храма Светог Саве уплаћено је 95 ондашњих динара, и то: 30 динара од пароха лебанског, 15 динара од пароха равнобањског и 50 динара од капелана бојничког.

1939. године  на дан Спаљивања моштију Светог Саве, тадашњи патријарх Гаврило положио је  повељу са текстом чији део гласи: 

„У име Оца и Сина и Светог Духа, за владе благоветног господара Петра Другог Карађорђевића и Његовог Краљевског Намесништва, благословом и чинодејством Његове Светости Патријарха српског Гаврила и многобројног народа освети се 10. маја љета Господњег 1939.г. овај темељ започетог саборног храма у славу и спомен Светог Саве…. пожртвовањем благочестивог нашег народа и ревносним руководством Друштва за подизање храма Светог Саве на Врачару подиже се овај величанствени храм у Београду на Врачару на месту где су спаљене чесне мошти Светитељеве као видан и вечити споменик дубоке захвалности свега нашега народа своме првом Архиепископу, Учитељу, Просветитељу и Препородитељу српском, великом Угоднику Божјем, Равноапостолу и Светитељу Словена Светом Сави…на добро наше свете православне Цркве, на срећу и напредак нашег узвишеног Краљевског Дома и целог нашег народа. Амин.“ 

 Овом догађају присуствовао је и намесник Јабланички Светозар Костић.

Светозар Костић је наставио рад својих предходника Васе Т. Поповића и Михаила Поповића и огранизовао свештенство свог намесништва да и даље прикупља прилоге за изградњу храма Светог Саве. Тако је 31. јануара 1941.г. на рачун Друштва уплаћен 1041 динар прикупљен у Лебану и парохијама намесништва Јабланичког. Почетак Другог светског рата на простору Краљевине Југославије поново је прекинуо рад Друштва. Априлско бомбардовање и одвођење патријарха Гаврила у немачки логор Дахау, прекинули су сваку активност на изградњи храма.  Доласком културних Немаца уништено је градилиште храма, опљачкана имовима Друштва а простор унутар зидина храма претворен је у ауто-парк војске Трећег Рајха. 

Лебане је између два светска рата препознало значај подизања храма Светог Саве, и сходно својим могућностима прикупљало добровољне прилоге. Данас је храм Светог Саве највећи православни храм на Балкану и можемо поносно рећи и нашом заслугом. Данас у овом тешком времену, повратак Светосављу је повратак духовном јединству целог српског народа и једини пут опстанка.

"Ђачке муке"

Када упоредимо наше школство са начином школовања у прошлом веку, уочићемо велику разлику. Међутим, оно што је остало исто су "ђачке муке". Оне су исте у свим временским периодима, само осавремењене и прилагођене времену у којем живимо. До мене је дошло писмо једног ученика из 1939.г. у коме се између осталог каже:

"Драги дедо

ево да ти се јавим. Добро сам као што и вама желим. Дедо господин директор је поставио ђаке које пазе на ред и само ако проговориш он те остави без доручка или ручка или вечере или колача. Има и ходничких редара они пазе у ходнику да се не трчи и незадржава ако се мало задржиш останеш без доручка, или ако не наместиш лепо кревет останеш без доручка. Више пута сам остао без доручка. Већи ученици запишу ове мале па остане по цео сто без доручка само да би ови већи ученици више јели. А ми мали трпимо по недељу дана без доручка. Заиста дедо плаћаш 400 динара за мене кад ја не поједем за 200 динара. Онда ме боље испиши из овог интерната да не плаћам џабе новац, јер ја сам видим да не могу да положим трећи разред јер су тешки предмети. Зато треба да се испишем из овог интерната и упишем у Лесковац, да тамо покушам ако могу да положим трећи разред, ако не да не пропада овамо џабе новац. Од како сам дошао ослабео сам 4 кила јер храна није добра и још редари остављају без доручка или другог па мора се ослабити. Зато ме испиши из овог интерната. 

     5.11.1939.г.                                                                    Поздравља вас            

      Сурдулица                                                                  Светислав Костић"

Светислав Костић био је унук Светозара Костића архијерејског намесника Јабланичког, великог националног радника и човека који је битан за локалну историју, тј. за историју Лебана. Било како било, ђачке муке увек имају један  разлог више, допуњен другим разлозима како би се прикрио главни разлог и оправдало нешто сасвим треће - једном речју "ђачке муке".

 

"РУШЕЊЕ КАО НАГОВЕШТАЈ ИЗГРАДЊЕ" или Лебане којег више нема

Сакупљајући грађу за монографију о Лебану, наишао сам на пуно занимљивих података, интересантних слика и ретких књига. Једна фотографија старог Лебана, на којој се види урушена зграда старог Дома културе, има наслов РУШЕЊЕ КАО НАГОВЕШТАЈ ИЗГРАДЊЕ.  У тој изградњи нестао је и првобитни изглед Лебана.

Изглед главне улице битно је променио изглед рушењем малих радњи са десне стране улице

Пијачан дан у Лебану

Место на коме се данас налази кафић "Енигма" изгледало је мало другачије

Некада зграда среског суда данас зграда водовода. На слици су срески чиновници из 1934.године. Оно што је посебно интересантно је да се мали зид који се види на слици постојао до нашег времена.

Центар Лебана 1980.г. види се зграда Југобанке.

Култно место Лебна је свакако Грчка кафана, кроз време је мењала свој назив, била је најпре Код српског краља, а затим постала Грчка кафана по новом власнику Јањи Николајевићу који је у Лебане дошао из Јањине (Грчка).

Место на коме се данас налази ОШ "Вук Караџић" некада је било игралиште. У позадини се види некадашња фабрика.

Пумпа у Лебану  осамдесетих година

 Почетак изградње силоса

Почетак изградње амбуланте, садашњег СУП-а

Почетак изградње хотела

Лебане у коме данас живимо свој изглед добило је одамдесетих година прошлог века, тако да старо Лебане више не постоји - осим неколико објеката у центру. То је резултат рушења као наговештаја изградње.

Храм Свете Тојице у Тулару

 Храм Свете Тројице налази се у селу Тулару, 18 километара од Медвеђе, на путу који вековима повезује  Лесковачку котлину са Косовским Поморављем.

Бројни археолошки остаци попут кастела на Брајинском и Мркоњском вису, остаци рударске активности - самоков у Тулару, опека, предмети од метала, фибуле и саркофаг сведоче о богатом културно-историјском наслеђу Тулара и околине. Своје име Туларе дугује српском средњем веку и то - тулама које су служиле за ношење стрела. Новија истраживања показују да је Туларе у средњем веку било жупа која је са оближњим Брвеником припадала челнику Муси - зету кнеза Лазара. Интересантна претпоставка повезивања Брвеника на Ибру и Брвеника код Тулара свакако заслужују више пажње јер ће помоћи да се додатно расветли локална историја читавог Јабланичког краја. Још један веома важан сведок српске прошлости је манастир Свете Богородице Брајинске који је по предању подигао цар Урош и даривао га манастиру СВетог Пантелејмона на Светој Гори. Манастир је посвећен икони Богородице Пећке али није преживео турску најезду и вероварно је био срушен током 15. века. Обнова је почела 1997.г. на темељима старе цркве подигнута је нова, а 2010.г. изграђен је црквени конак.

 

Икона Богородице Пећке

Занимљиво је предање које је записао тадашњи учитељ у Реткоцеру Светозар Костић, да је у Тулару живео Вук Бранковић, а као основ за предање послужио му је сребрни новац на натписом ВЛК пронађен у њиви Радоја Радовића. Од знаменитости свакако треба поменути и Туларску бању која  се налази на надморској висини од 570м и до ње се долази макадамским путем са десне стране од цента Тулара, на један километар од туларске школе.

"Црква Свете Тројице подигнута је на темељима старог храма, али мањих димензија, јер је  стара цеква била много већа." Стоји у извештају Светозара Костића, архијерејског намесника Јабланичкох који је 1925.г. извршио преглед цркве.

Црква је подигнута у византијском стилу у облику лађе са кубетом, а подигли су је Срби из Црне Горе и Старе Србије насељени у Тулару, о чему  сведочи натпис изнад улазних врата: "У славу Свете Тројице овај храм сазида се 1902.г. трудом и добровољним прилогом побожних Срба из Црне Горе и Старе Србије овде на граници Краљевине Србије досељених."

Свети Антимис положен је 12. јануара 1903.г. благословом епископа нишког Никанора, а положио га је Стева Комненовић намесник лесковачки уз саслужење пароха туларског Васе Вукићевића и ђакона Светозара Костића иначе учитеља у Реткоцеру. Звоно је црква добила случајно. Наиме, Друштво "Кнегиња Љубица" спремила је звоно за храм Светог Атанасија у Богомину у Старој Србији, међутим турске власти код Ристовца су зауставиле пошиљку а заслугом Васе Вукићевића  и Светозара Костића звоно се нашло у Тулару. На звону постоји натпис: "Храму Светог Атанасија у Богомину 1897 салише ме браћа пл. Бате синови звонолијца у Вршцу." Захваљујући средствима Министарства Вере црква у Тулару добила је 10.000 динара 1925.г. које је искористила за оправку цркве и изградњу звоника који и данас стоји. Дрвени иконостас направљен је у првим деценијама 20. века.

Још једна занимљивост је да је свака црква имала свој печат :

Туларе је некад било посебна парохија састављена од села: Реткоцер, Браина, Губавци, Пороштица, Чокотин, Туларе, Медевце, Мркоња, Богуновац, у којима је живело 4147 становника, а у самом Тулару било је 84 домова у којима је живело 462 становника. Данас је Туларе део сијаринскобањске парохије, а у самом месту живи око 160 становника. 

Од свештеника који су опслуживали Туларску парохију треба споменути Васу Вукићевића (1893-1915), Петра Шаулића (1918-1919), јеромонаха Мелентија (1919-1925) и Николу Стошића (1925-1974). Васа Вукићевић је погинуо у Црној Гори приликом повлачења српске војске у Великом рату, Петар Шаулић је отац чувене Јелене Шаулић чувене комите из Топличког устанка, а Никола Стошић је најдуже боравио у парохији и сахрањен је на гробљу у Тулару.

Туларско гробље је посебна прича, то је музеј српске прошлости под ведрим небом. Један за другим нижу се гробову поднаредника, наредника каплара и капетана Гвозденог пука, на сликама се виде храбра лица бесмртних јунака који сведоче о славном времену Тулара током Великог рата јер је тада имало више официра него што данас има становника.

Причу о великом националном раднику Васи Вукићевићу и херојима Гвозденог пука употпуњују слике Тулара које остављају пролазнике  без речи, остављајући им могућност да причу о Тулару доживе на свој начин.

Посвећено Весни Вујовић Мијајловић, жени која је била великог срца и  душе питоме и благе каква је туларска жупа....

140 година од ослобођења Лебана

Лебане данас слави свој дан светог великомученика Димитрија. Свети Димитрије живео је у Солуну у IV веку и један је од најпоштованијих војника страдалника за Христову веру. Култ светог Димитрија се брзо проширио код Срба у средњем веку и опстао је до данашњих дана. 

Општинско веће је на својој седници од 5. априла 2017.г. донело одлуку којом прихвата ново идејно решење грба Лебана, на ком је поред Јустинијана приказан и свети Димитрије. 

Ово је време када славимо и 140 година од ослобођења Лебана од турске власти, тако да сматрам да је битно да поменемо оне војнике које су под командом генерала Милојка Лешјанина ослободиле Лебане  7. јануара 1878.г. управо од тада Лебане почиње да живи свој слободни живот у међународно признатој Кнежевини Србији. Тако да Лебане није формирано 1878.г. него је тада ослобођено од турске власти. Само помена ради први пут се Лебане у историским изворима помиње 1516.г. и то у турском дефтеру као Хлебан, насеље је свакако формирано за време српске средњевековне државе и то за време деспота Стефана Лазаревића, када крајеви Дубочице којима је припадало и Лебане, добијају свој стратешки значај као крајиште и простор кроз који воде важни путеви ка Новом Брду.

Човек који је ослободио Лебане - Милојко Лешјанин

Неколико недеља пре ослобођења формиране су управе за ослобођене пределе, Лебане је припало Лесковачкој управи. Управа Лесковачка формирана је 11. децембра 1877.г. и постојала је до марта 1878.г. На подручју Лесковачке управе многе цивилне послове обављали су војни органи. Садашње власти морају да одрже сигурност и да подмирују најпрече потребе, у лесковачком крају општина мора бити из повише села, стоји у извештају Манојла Марића, који је према Списку општина и села у нахији Лесковачкој пописом утврдио 215 села која су оранизована у 32 општине, две варошке – Лесковац и Власотинце – и тридесет сеоских општина, с аукупно 11691 кућом.

Општине су организоване у три среза:

• лесковачки са центром у Лесковцу (17 општина)
• властотиначки са центром у Власотинцу (11општина)
• пусторечки са центром у Бојнику (3 општине)

У овој подели лебанска села, и само Лебане, припадали су Лесковачкој управи и пусторечком срезу, а организована у две општине Лебанску и Бошњачку. Бошњачка општина обухвата обе стране реке Јабланице са ослонцем на вододелнице Јабланице и Пусте Реке с једне, и Јабланице и Ветернице с друге стране, окружена је атарима Турековачке, Лебанске и Бунушке општине. Оптина има једног председника, 2 члана и 11 одборника, сачињавају је села

Село	Број кућа
Бошњаце	58
Пертате	62
Тогочевце	38
Ћеновац	17
Цекавица	20
Лугаре	15
Ждеглово	20
Коњино	25
Доње Врановце	18
Пусто Војловце	25
Смрчје	2 арнаутске

Лебанска општина налази се са обе стране Јабланице захвата северне притоке Пусте Реке а јужно доњи ток Поповачке реке. Општина има председника, два члана и 8 одборника. Лебанска оптина је имала 164 српске и 205 арнаутске куће сачињавају је села

Село	Куће српске	Куће арнаутске
Лебане	24
Шумане	70
Шилово	30
Прекопчелица	20	10
Штулац и Гегља	20	20
Растељица		20
Горње Врановце		45
Кривача		30
Поповце		30
Радиновац		40
Рујковац		40

Убрзо је седиште Јабланичког среза пренето у Лебане, а до изградње  неопходне зграде, седиште среза је било смештено у црквеном конаку храма свете Петке у Бошњацу. Према закону о уређењу ослобођених предела који је кнез Милан потписао у Нишу 3 јануара 1878.г. успостављају се 4 округа, за нас значајан Топлички округ који је имао пет среза: Прокупачки, Добрички, Куршумлијски, Пусторечки, Јабланички. Лебане је било среско место, а све до 1890.г. било је у саставу Топличког округа  када је новом административном поделом припало Врањском округу.

1883.г. имамо детаљне податке за прве народне представнике лебанске општине:

Председник:

Јоргаћ Марјановић

Кметови:

Кузман Трајковић из Поповца

Стоша Крстић из Гргуровца

Станко Николић из Клајића

Миладин Ивановић из Врановца

Станко Цветковић из Коњина

Јања Мићовић из Лебана

Коста Ђокић из Коњина

Стаменко Миљковић из Ждеглова

Милош Стевановић из Шилова

Стеван Пешић из Криваче

Одборници:

Стојча Јовановић из Прекопчелице

Цветан Јовановић из Шилова

Јовча Ранђеловић из Поповца

Стоша Стевановић из Клајића

Цветан Здравковић из Шумана

Ставра Стојковић из Коњина

Цветан Анђелковић из Лебана

Ђока Пешић из Врановца

Младен Ђођевић из Гргуроваца

Ставра Ђорђевић из Ждеглова

Због свог положаја и мреже путева Лебане је постало важно место  а пре свега због трговине.  Лебане је 30. маја 1912.г. проглашено за варошицу.

Лебане између два светска рата

Зграда среског суда у Лебану 1934.г.

Повод је леп, дан Лебана и дан светог Димитрија, и прилика да се подсетимо значајних имена и догађаја из историје. Срећан нам дан!

Свети и славни великомучениче Христов, Димитрије, брзи помоћниче и топли заступниче онима што ти с вером притичу! Одважно стојећи пред небеским Царем, испроси нам од Њега опроштај сагрешења наших и избављење од свепогубне болести, од земљотреса, од потопа, од огња и мача и од вечне казне. Моли Његову благост да буде милостив према овом граду, према овој обитељи и свакој земљи хришћанској. Измоли нам код Цара над царевима победу над непријатељима и васцелој држави мир, спокој, чврстину у вери и побожни напредак. Нама, пак, који поштујемо твој часни помен испроси благодатно укрепљење за добра дела да бисмо се, угодивши њима нашем Господу Исусу Христу, твојим молитвама удостојили да наследимо Царство небеско и да Га вечно прослављамо са Оцем и Светим Духом. Амин.

ОШ "Вук Караџић" из Лебана одржала Велики школски час

Ученици и наставници ОШ "Вук Караџић" у Лебану свечаном академијом обележили су 21. октобар - Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату.

Прошло је тачно 77 година од када је немачка војска извршила ратни злочин у Крагујевцу, када је за неколико дана октобра 1941. године, на систематски начин убила готово 2800 недужних људи. Међу стрељанима  било је и више од триста ученика Крагујевачке гимназије. Њихови животи обележили су страдање читавог српског народа током Другог светског рата. На симболичан начин је вајар Миодраг Живковић приказао прекинут лет српске младости, једне генерације која је требала да ствара.

Настављајући добру традицију обележавања важних датума из српске историје, ученици  ОШ "Вук Караџић" су на симболичном задњем часу одржали Велики школски час. Свечаном академијом и веома добрим казивањем стихова, оживљавале су сцене крагујевачке трагедије. Посебно су се издвојили Ања Станковић стиховима Радоја Радовановића, Крагујевац и Јаков Миљковић  стиховима Шумарице. Остали учесници академије Алекса Петковић, Хелена Жупанчић, Анђела Станојевић, Николина Величковић, Теодора Станковић, Доротеја Богдановић, Филип Стошић и Лена Златановић допринели су да Велики школски час у основној школи "Вук Караџић" добије академски карактер и да се једним узвишеним чином ода почаст стрељањим ученицима и свим невино настрадалим српским жртвама током Другог светског рата.

Јасне поруке које су данас упућене са сцене, поруке које су упутили ученици ОШ "Вук Караџић",  говоре о томе да Велики школски час још увек траје, да се чува сећање на невино настрадале ученике и њихове професоре: "Био је један октобар четрдесетпрве, туробност јесења, била је једна младост, пушком за трен однесена".

"Будимо добри потомци, да бисмо били добри преци".