уторак, 28. август 2018.

Подаци за опис Јабланичког среза



      У првим годинама слободе настао је службени спис под насловом Подаци за опис Јабланичког среза који садржи доста података о стању и приликама у јабланичким селима. На основу података може се закључити да је спис имао званични карактер и да је настао у канцеларији једног од званичника лебанске општине. Веома значајни подаци о Лебану и околини налазе се у овом званичном акту Општине Лебанске који је по свој прилици писан 1882. или 1884. године, јер се у спису наводи да је зид око цркве у Бошњацу подигнут пре отприлике 10 године, а познат је податак да је зид саградио 1872/1874.године тутор овог храма, лесковачки трговац Стојан Петковић Аджибекташевић, уз одобрење лесковачког кајмакама, а у време свештеника Јована и Провира Поповића. 

 
       Општина лебанска простире се поред бута бувачког: Параштица планина је дугачка ¾ часа а широка ½ сата. Више села Гргуровца “Гури Баба” планина дугачка 2 сата а широка 1 сат, на обе има највише буковине, затим горунове, јасен, габер, лесковине, ретко где липа, граничево, цера, благун. Букве и габровине има највише. Реке: Медвеђа; Гурибаба (Шуманска), извире један крак из Дрводеље, а другога из Оруглице планине у Врањском округу а трећи испод села Липовице. Та се три крака састављају код села Клајић а други у Кључ улази опет испод Клајића код старе ваљавице - оне утичу у Медвеђу код Лебана. Старих градишта има код Радиновца, Поповца, Штуљца. Цркве у Рафуни, Гегљи, Гргуровцу, Поповцу, Шуману, Рујковцу, Клајићу, Шилову, Штулцу, Свињарици.
       Стоша Стојановић из Гегље био је вођа нашој војсци од Лебана ка Медвеђи, Миленко Цветковић био је највише ангажован у рату, Јован Станковић садашњи председник родом из Коћура био је вођа устаника у свом крају. Противу сузбијања турског зулума и да село Шумане не дође под господара одликовао се највише Јова Живковић, а поред њега Цветко Николић, Златан Стаменковић, Стојан Н.-који је умро у апсани, Никола Ђорђевић и Никола Павловић. Из Шилова Стојан Павловић, Никола Лазаревић, Ђока Митровић, Миленко Цветковић, Пеша Арсић, Стеван Здравковић, Симон Митровић, Цветко Арсић, Војин Пејчиновић били су по апсанама око господарлука – пре отприлике 15 година.
        На силу је узиман деветак, дошло преко тридесет сејмена и док су они лежали по апсанама а чељад са женштином се по шуми разбегли дотле је неки Сали Миљазим са спахијом Ибрајимом Сајитовим на силу узео деветак па временом постаде господар. Доцније је продао пола села другоме. Највише се сеје Кукуруз. Раније Черкез бирао данак за кајмакама у Лесковцу.

 
         Општина бошњачка: Планина нема, равниште је свуда, тече река Јабланица, нико не памти када је подигнута црква, а зид око ње подигнут пре отприлике 10 година, црквиште има у Пертату, а постојао и манастир светог Јована до бунара крај пута, црквиште има у Великом Војловцу. Против господарлука били Денча Спасић и Миљко Ђођријански оба из Петата. Памте зулум неког арапина кога су звали Аџија, затим белог Арапина који је купио беглик са Аранђелом. Добро одевени носе опанке и чарапе, сукнене чакшире, врз кошуље јелек без рукава који се на грудима преклапа.
 Ово су први и једини подаци о срезу Јабланичком који су настали у канцеларији среских чиновника у Лебану. Поред топограских одредница попут Гури Бабе спис је значајан јер помиње и људе који су битни за локалну историју а који су се борили против турске власти користећи систем Османске империје - Јован Живковић из Шумана, Денча Спасић и Миљко Ђорђијански из Пертата.

среда, 15. август 2018.

ЛЕБАНЕ према подацима Сребрице Кнежевић



Сребрица Кнежевић је августа 1953.године боравила у Лебану, у слопу истраживања живота и обичаја народа у Јабланици која је вршио Филозофски Факултет у Београду. Највећи значај ове веома значајне али мало познате студије је тај што је Сребрица Кнежевић на основу казивања најстаријих становника Лебана, међу којима је Миљко Милошевић који је у тренутку истраживања имао 108 година, забележила најстарије податке о животу у Лебану.


Један од првих података које износи С. Кнежевић је постојање града на Чукљенику: „Изнад самог Лебана на темену Чукљеника налазе се рушевине Латинског града које мештани зову Кулиште, на том месту проналажени су ћупови, посуђе, новац и цигле“. Остаци тог Латинског града могли би да се доведу у везу са Царичиним Градом, јер би положај града на Чукљенику био од велике стратешке важности,  контролисао би улаз у Лебане, али и долину реке Јабланице. Међутим, озбиљнија археолошка истраживања никада нису спроведена, па смо остали ускраћени за драгоцене податке из локалне историје.
С. Кнежевић је забележила три интересантне легенде о настанку Лебана, које су каснији истраживачи само преписивали, и често по свом нахођењу допуњивали. Према првој легенди у овим крајевима владала моћна царица која се заљубила у свињара и са њим побегла у шуму, на месту састанка царице и свињара постала је Свињарица. Да их великаши не би ухватили свињар и царица су побегли кочијама, како пут  није био добар, а ноћ мрачна на једном месту им је испао  тулац са кола па тако име доби  Штулац, код Лебана им је из кочије испао хлеб па  место доби име Лебане. Сличну легенду забележио је Б, Милаковић у делу Народно предање о именима неких места у околини Лебана у срезу Јабланичком, објављеном у  Гласнику Етнографског музеја, 1936 године, по којој је владарева ћерка одбегла са свињарем против очеве воље. Ова варијанта легенде је много детаљнија и дала је тумачења имена већег  броја насеља у ближој околини Лебана, па су по њој имена добила села: Свињарица, Штулац, Гегља, Кривача, Лебане, Коњино, Ждеглово. Занимљива је констатација коју износи Милаковић да је легенда  могла да настане у близини Лебана. Трећа легенда  датира из времена турског ропства. Турци су као господари на својим имањима имали Србе чифчије који су радили до изнемоглости. Од тада је реченица Радиш а ни леба немаш, па отуда Леба не. Поред легенди, у којима се често налазе сачуване старе истине, морамо да узмемо у обзир и другу страну настанка имена Лебана. Наиме, читав крај је изузетно плодно земљиште, у непосредној близину су Житни Поток, Житорађа што указује на подручје у којем успева хлебно зрно, а и сами турски пописи наводе име Хлебан, што указује на место које даје хлеб, па према томе можемо да закључимо да Лебане своје име дугује хлебном зрну.

Најстарије насеље  заузимало просто око јаруге, а у близини Крша са десне стране пута Лесковацебане, кад је било најбројније имало 7 кућа у  њему су живели преци данашњих најстаријих породица из Лебана: Милошевића, Станковића, Нешића, Анђелковића, Момировића, Марковића и Николића – била је то средина 19. Века. Куће су биле  једноделне, покривене сламом и чиниле су прелаз од колибе ка кући, У тим кривуљама  под истим кровом животиње и људи .Око читавог села подигнута ограда са три капије: прва Застоње у близини пута Лебане-Бојник, друга у потоку  код куће Николе Цветковића и трећа код Крша више пута Лебане-Лесковац.


 Сами временски услови дуге и оштре зиме са пуно снега, честе поплаве и куга али и чести напади Арнаута уништили су ово село које се помера на месту на коме се данас налази шумска секција а које народ назива Селиште. Вероватно је и оно било ограђено јер се срећу Ограђе, Гувниште и Лозиште. Тек је на трећем месту створен  зачетак Лебана и то на простору који данас захвата Село као најстарији део вароши, а то је простор око данашње цркве Светог Јована.
Сва је земља припадала Турцима, који су имали породице које раде за њих. По казивању 108 годишњег Миљка Милошевића из Лебана нарочито обесни су били  Јусеин и његова жена Абиба,они су имали  два сина Мусу и Расина. Код Мусиног старијег сина  Миљко је био чивчија. Они су купили харач и узимали све, лична сигурност је била врло мала. Тукли људе  због смеха, скидали их голе терали у снег.

Као неми сведоци времена и историје остали су топоними Низирова ливада, потез шуме више гробља Емин Агин, Турске ливаде-њива Василија Јањића, Адемова воденица, Арифова ливада.


        После ослобођења1878. године прве куће зидане су  на већем или мањем одтојању само у једном реду дуж пута. Тако се од кафане Јање Митровића формирало насеље „низ линију“ дуж реке Јабланице. Почетком 20. века долази становништво са разних страна, насељавају се занатлије и трговци. Прве куће на десној обали Јабланице подигли су Младеновић, Божило Јанковић, Александар Цветковић, тако се формирало насеље Преко реке, то насеље дели Шуманка на Земун и код Комитета.

      Захваљујући Сребрици Кнежевић имамо забележене податке које датирају из средине 19. века. Требало би да одамо почаст врсном етнологу тако што би једна улица у Лебану носила њено име.

среда, 08. август 2018.

Храм свете преподобномученице Параскеве у Бошњацу




            Храм Свете Преподобномученице Параскевe налази се у селу Бошњаце на магистралном путу Лесковац – Лебане, на левој обали реке Јабланице. Историја храма осликава бурну историју последњих година постојања српске деспотовине, али и вишевековног ропства под Турцима када је храм више пута страдао делећи судбину становништва читавог краја.



        Бошњаце се први пут помиње у турском попису из 1516. године као тимарско село у Дубочици под именом Бошњак које има 20 обичних и једно удовичко домаћинство, 4 неожењена мушкарца и 13 војнука са приходом од 4500 акче. Следеће податке даје нам турски попис из 1536. године када се спомиње село Бошњак које има 15 домаћинства, 9 неожењених мушкараца и 5 војнучких домаћинства са приходом од 1300 акчи, али се село спомиње и као Шумин (Бошњак) са 49 домаћинства, 9 неожењених мушкараца и једним старацем. Сва домаћинства била су српска, односно хришћанска како стоји у попису, а постојање војнука, тј. повлашћеног слоја становништва у систему управе Османског царства, сведочи да је село уживало извесни повлашћен положај.

         Не постоје прецизни историјски подаци који би помогли да се одреди година настанка села. Међутим, археолошки остаци пронађени на месту “Селиште” и на простору иза цркве у Бошњацу сведоче да је село настало током трајања српске средњевековне државе. Бројни топоними Старо село, Турске њиве, Ашанско ториште сведоче о бурној историји Бошњаца и читавог краја. Познати путописац Феликс Каниц је прошао путем од Лебана ка Лесковцу и оставио значајне податке о Бошњацу: “Прошавши поред седам међусобно незнатно удаљењних места у долини Јабланице стигли смо до богатих Бошњака, где лепа црква и школа стоје у ограђеном и негованом парку листопадног дрвећа.”



 
           Храм Свете Преподобномученице Параскеве у Бошњацу, најстарији је храм у  Општини Лебане. У летопису цркве стоји да је Храм подигнут у другој половини 14. века или првој половини 15. века, а затим констатација да је храм постојао пре пада Новог Брда, када су га Турци први пут спалили, што наводи на закључак да је писац летописа имао пред собом поуздане изворе којим би оправдао своју тврдњу. Црквена архитектура, а поготову чињеница да је црква укопана у земљу, сведочи да је обнављана за време Турака, највероватније током 18. века, јер је турски пописи из ранијих година не помињу. Још неклико чињеница датира велику обнову цркве у 18. веку – Према податку из летописа Трајко Поповић је педесети свештеник из породице која је 200 година опслуживала храм, ако се узме последња година службе Трајка Поповића 1925.г. враћамо се у време када је освештан антимис Јанка Поповића од стране Арсенија IV Јовановића Шакабенте који је био патријарх од 1725-1737 године.



        Сасвим је извесно да је подигнута на темељима старе цркве о чему сведочи пронаос који је степеником одвојен од главног брода цркве, и који по начину црквене архитектуре одговара простору у старој цркви намењеном људима који се спремају за крштење. Поред свега морамо узети претпоставку да је првобитно насеље свакако имало цркву. Према летопису црква је била у рушевинама до времена Цветка Врановачког тј. до почетка Првог српског устанка, који је као противник Турака и Арнаута први покренуо обнављање цркве окупивши око себе већи број хришћана вичних зидарству, али и велики број младежи с оружјем који су и дању и ноћу бранили рад на цркви од њеног вековног непријатеља.
 
        Храм је током Првог српског устанка играо важну улогу у окупљању становништва, а у томе је свакако допринела јака личност Цветка Врановачког, који је у периоду 1805-1809 у два маха дизао буну, одржавао везу са Карађорђем, а после пораза на Каменици 1809, приликом његове погибије у Дедобарском хану код села Паликуће у борби је учествовало 800 српских устаника из нашег краја. После његове смрти Арнаути из освете спалили храм, тада је изгорео иконостас а црква није служила до 1820.године када су обновљени иконостас и кров.
      Велика буна 1841.г. захватила је и лебански крај, због учешћа у устанку страдали су и народ и црква. Из пописа убиства, пљачкања и насиља од 15. маја 1841.г. имамо податке: у Турековцу на парчета исекоше пет мушкараца и једну жену и запалише 150 кућа, од сељака у Бошњацу изнуђено 10.000 гроша, у Шуману 4500 гроша и убише једног човека, у Ждеглову убише човека, башибозук убио у Бошњаку Филипа и Станка, у Шуману два човека, Прекопчелици Станка, у Шилову Пејчина, у Тогочевцу Цеју. Након великог устанка 1841.г. уследила је обнова цркве и промена првобитног изгледа јер је на западној страни ходник претворен у припрату, а са јужне стране направљен је нови ходник.



        Храм Свете Преподобномученице Параскеве у Бошњацу је једнобродна грађевина у облику лађе без кубета, дугачка је 21 метар, а са тремом широка 14 метара. Црква је укопана у земљу 1,20 метара, има прозоре који су високи 50 цениметара а широки 30 центиметара. Карактеристично за храм је постојање посебне просторије у којој се улази из олтарског простора. Дрвени иконостас је из 1877. године, а красе га иконе Новог Завета, а са десне стране солеја издваја се певнички простор, док се у централном делу солеја издиже, у виду једног степеника, амвон. Испред улаза у цркву налази се од цигле зидан звоник. Цркву у Бошњацу опасује дебео и висок зид од непечених цигала, са три капије – источна, западна и јужна. Саградио га је још у турско време (1872/74.г.) тутор овог храма, лесковачки трговац Стојан Петковић Аджибекташевић, уз одобрење лесковачког кајмакама, а у време свештеника Јована и Провира Поповића. Због овог зида је храм служио као права тврђава приликом ослобођења јужне Србије у другом српско-турском рату 1878.г. када је у храму боравио велики национални радник Никола Коле Рашић.
Црквена порта је пространа заузима 3-4 хектара површине, а земљиште су цркви поклонили Ђорђија Николић и Митар Станковић из Бошњака.
         Уз цркву су саграђена и три конака: први конак подигнут је 1860. године и у њему је била смешена прва школа у општини Лебане, други је подигнут 1879/81. године и служио је као среска канцеларија и трећи 1897. године који је подигнут заузимањем свештеника Трајка Поповића имао је 4 собе и предсобље.
У црквеном зиду, у нарочито сазиданом удубљењу нађене су две знаменитости: антиминс који је био освећен од стране патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте, а израђен руком свештеника Јанка Поповића, Антиминс је узео епископ Димитрије приликом канонске визитације 1887. године са намером да га пошаље у народни музеј; и рукописно јеванђеље српскословенске редакције из 16. века које је узео Милош Милојевић са намером да о њему пише али га није вратио. Археолошка ископавања код цркве довела су до нових сазнања о прошлости цркве – отривена је надгробна плоча из 14. или прве половине 15. века на којој се налази текст којим се упућује молитва Господу Богу да опрости грехове родитеља који ту почива, Плоча се чува у Народном музеју у Лесковцу.
При цркви постоји још неколико старина то су надгробна плоча ископана у црквишту у Великом Војловцу – то је надгробна плоча игуманије манастира која према Милошу Милојевићу потиче из 14 века; затим две књиге лепописа манастира Војловица које је однео Милош Милојевић, и Друга крст Радоње Петровића из 1766.г учесника аутро-турског рата предака Марка Миљанова.
           Летопис износи чињеницу да су сви свештеници при овом храму у раније време припадали фамилији Поповића из Турековца који су држали простране сливове Јабланице и Пусте Реке, а неко време и слив Ветернице. Велика удаљеност насеља, густо пошумљени крајеви, опасност од Арнаута, биле су сметње у вршењу службе и пастирствовања ових мученика. Због тога су они морали да држе добре коње, добро оружје, да имају на путу добре и верне парохијане и склоништа. Часно, поштено и достојанствено, сви свештеници из рода Поповића су извршили свој задатак. Један дугачак ланац свештеника из рода Поповића протезао се скоро два века кроз мучну историју народа овог краја и ове цркве. Са оваквим свештенством црква бошњачка је дала свој пуни допринос ствари цркве уопште и ствари нације, одиграла значајну улогу у покрету за ослобођење од Турака и сачувала успомену на она бурна времена“.
Од свештеника који су служили у овом храму треба споменути Јанка Поповића, Провира Поповића, Јована Поповића, Трајка Поповића, Васу Поповића, Владимира Андрејевића, Благоја Благојевића, Дејана Димитријевића. Посебно је важно службовање Трајка Поповића у периоду 1880-1925. који је по летопису педесети свештеник из породице Поповића.
         Прва школа у Јабланичком срезу отворена је 1860.г. у црквеном дворишту, на западној страни. Била је то школа манастирског типа. Ослобођење Јужне Србије 1878. године и пресељење среске канцеларије у Лебану, донели су Бошњацу могућност да добије прву школу у саставу Кнежевине Србије. Због молбе становништва Бошњаца начелник Топличког округа обратио се октобра 1880.године министру просвете захтевом да се у Бошњацу отвори школа, у захтеву се поред осталог наводи: “За школу намењена зграда има три собе. Соба за школу има 6 метара дужине и толико ширине, а 2,40м висине, патосана је даском, прозора има 5, који су високи 1,30м а широку 0,70м и на свима има стакло. (…) За ову школску годину већ има уписано 40 ђака, а спремљена су и потребна учила, као табла, астали, столице скамије.” На одговор се чекало до јула 1881. године када је Министарство просвете одобрило да се у “црквеној кући у Бошњаку, који одговара потреби школској, привремено отвори основна школа са три разреда”. Била је то школа у којој се радило до 1905. године када је подигнута нова школска зграда. У настави се највише обраћала пажња настави историје, народних песама, рачуна и лепог писања. Први учитељ био је Андрија Живковић радом из Јагодине. Сасвим је извесно да је школа у Бошњацу отворена према налогу митрополита Михаила којим је требало наставити национално обједињавање Срба из Старе Србије са Кнежевином Србијом.
        Храм Свете Преподобномученице Параскевe у Бошњацу нарочито је страдао  током Првог светског рата од стране бугарске окупационе војске, када је унишена архива, црква опљачкана а свештеник Трајко Поповић интерниран у Бугарску у место Ески Џумаја. У летопису цркве стоји да је најфаталнија година била 1917. када се српски народ из овог и топличког краја побунио против бугарског варварства. Те године у храму је била једна чета од 15-20 људи који је у случају напада могла да уђе у борбу. Међутим до борбе није дошло јер су „наши из Пусте Реке били потиснути“. У летопису стоји: „Српски изрод потказао је да су у порти били и четници српски желећи да се додвори бугарској команди“ због тога је бугарски командант наредио да се све црквене зграде запале. Са завршетком Великог рата из заробљеништва се вратио Трајко Поповић који 1918.г. покреће велику обнову храма али смрт је зауставила овог неуморног националног радника па ће његово дело 1925.г. наставити Владимир Андрејевић који 1926.г. набавља ново звоно од звоноливнице Предрага Јовановића за 15000 ондашњих динара, а 1930.године завршава парохијски дом.

       
       
           Данас је Храм у Бошњацу седиште православног архијерејскох намесништва Јабланичког и две парохије, свештеници, Далибор Стефановић и Горан Корда, опслужују пространу равницу средњег тока реке Јабланице која обухвата села: Бошњаце, Пертате, Ћеновац, Тогочевце, Цекавицу, Мало Војловце, Велико Војловце, Доње Врановце. Храм је место окупљања верног народа и као некада око култа светог краља Стефана Дечанског један је од услова опстанка православног народа на овим просторима.

Поводом 140 година од ослобођења од Турске власти, и 100 година од ослобођењa у Великом рату.