среда, 27. фебруар 2019.

Друштво Сокола у Лебану


   Соко Краљевине Југославије је јединствена витешка организација настала са циљем да национално, физички и морално васпитава поданике Краљевине Југославије. У Србији има своју дугу традицију, најпре је у Београду Стева Тодоровић  на иницијативу својих ученика, основао Прво српско друштво за гимнастику и борење 1857. године. Затим је рад настављен захваљујући др Владану Ђорђевићу који је предложио да се Друштво оснује у свим већим градовима Краљевине Србије. 1892.године др Војислав Рашић је предложио да друштво дода назив „Соко” па је друштво постало „Београдско гимнастичко друштво Соко”.  На предлог заштитника  друштва, принца Ђорђа, створен је јединствени Савез српских соколских друштава „Душан Силни” на Цвети 1908. године. У првим деценијама 20. века Соколи су уживали велику подршку министра просвете Љубомира Јовановић који је придавао  велики значај соколском покрету.
 
     У Лебану је 1933. године основано Друштво Сокола, које је функционисало у оквиру жупе Ниш.


Соколана у Лебану

         29. јула 1933 покренута је иницијатива да се оснује друштво Сокола у Лебану. Формирана је привремена управа у саставу М. Живковић, В, Бајић, М. Митић, Л. Крстовић, Ј. Шишић, А. Тодоровић, Љ. Момировић. Привремени одбор за оснивање Соколског друштва у лебану на челу са Миодрагом Живковићем судијом, заказао је оснивачку скупштину друштва за 6. август кога је дана и одржана те је изабрана друштвена управа на челу са братом Милошем Драговићем народним послаником иначе старим соколом. 
       Скупштина је одржана у најбољем реду, скупштини су присуствовали чланови управе Соколског друштва из Лесковца са својом музиком што је изазвало одушевљење међу грађанством варошице Лебана а после скупштине одржано је народно весеље. Скупштину је отворио брат Драговић лепим говором, и упућени су телеграми поздрава престолонаследнику Петру па је одмах дао реч претставнику жупе Ниш, члану старешинства брату Миодрагу Живковићу, који је у име жупе поздравио скупштину одржавши говор о Соколству и његовим циљевима и путевима. 
       На крају је изабрана друштвена управа старешина Милош Драговић, за заменика др Милан Митић, за благајника Сава Јовановић, за адвоката Лазар Крстовић књиговођа, за просветара М. Јанковић учитељ, за начелника Добр. Јанковић судски чиновник, надзорни одбор на челу са Гајом Николићем. За чланове су изабрани Александар Тодоровић, полицијски писар, Станко Цветковић, срески званичник, Љубомир Момировић, месар, Прока Марјановић, кафеџија, Урош Димитријевић, трговац, Бања Вукићевић, банкар. За заменике Михајло Ђорђевић, трговац, Војислав Трајковић, рачуновођа, Петар Ковачевић, трговац. За ревизоре: Гаја Михаиловић, начелник у пензији, Обрад Урошевић, кафеџија, Гојко Стефановић, управник млина, Божидар Драговић, трговац, Јован Шишић судски приправник, Милош Васић, порески чиновник и Никола Ђорђевић. Увече је одржано соколско вече које је било веома добро посећено, до сада има уписаних 150 чланова.

четвртак, 14. фебруар 2019.

Слике из Јабланице или муке једног писара



Бројни чиновници су дошли у Лебане крајем 19. и почетком 20. века, Многи од њих су остали, и њихови потомци и данас живе у Лебану, други су отишли али за собом оставили писане трагове, сабирајући своје зтиске о Лебану на почетку 20. века. Такав је случај са једним писаром који је по казни послат у Лебане. Своје утиске о Лебану под наловом Слике из Јабланице, потписане иницијалима К. С. Д. објавио је у Полицијском гласнику 1903. године. 
 
          Био сам као громом погођен, када ми један пријатељ рече да сам премештен за писара у срезу Јабланичком. Отићи из једне боље варошице у Србији, у мање место, у опште је незгодна ствар, али отићи баш у Лебане, у ту пустињу, како сам ја мислио, то је ужас. Проклињао сам и онога, коме паде на памет, да ме тако незгодно баци с краја на Србије, у времену, кад се на прагу лепи пролетњи дани, кад су на прагу богати сабори у равној Мачви и излети у њеним селима. Али и поред свега проклртства, које сам ја излио на прилично дебелу главу свога начелника, који ме није мирисао и тражио да ме преместе, ваљало је ићи у Лебане.

       Са болом у души, са осећајима човека који иде на вечиту робију, ја сам ушао у лађу која је пловила за Београд. Ништа ме није интересовало. (…) Локомотива писну, и њен силан глас разлегаше се по ноћној тишини мирнога Београда, а ја овај глас не знам ни сам зашто, поредих са урликом вукова, које ћу слушати по непроходним гудурама сироте Јабланице.

       Сутрадан сам из Лесковца кренуо за Лебане. После вожње од два сата, са једног виса угледасмо две три кућице и кочијаш викну: Лебане! Кад сам ушао у једну механу, која је у Лебану онда била, па видео онај јад од нечистоће, видео она мрачна лица сакупљене око големе подеране пећи, која је димила на све стране, да вам сузе одмах полете из очију, моје нерасположење се уздигло до очајања.

     Сутрадан сам се већ јавио на посао јер благодарећи момачком животу, ја нисам имао ништа више од ствари сем једног куфера те нисам имао потребе, да се користим дводневним роком за тражење стана и смештање. “Баш добро!”, рече ми капетан, ево бар одмах можете у срез, да познате прилике овог краја, па ми пружи један акт у коме суд општине бувске јавља да је убијен Арнаутин Ариф Османовић. Ја и лекар, на малим коњићима и рђавим седлима који су узети под кирију од мештана кренули смо сутеском реке Јабланице, окружени дивном лепотом природе. Све је било пренуло из дугога земаљског сна. Гора на осоју озеленила, земља прекривена зеленилом, а по гдегде љубичица промаља своју миришљаву главицу. Птице прелетају с гране на грану, цвркутајући своје кратке испрекидане песмице. 




          Скоро три сата пролазили смо кроз ову дивну лепоту природу, газећи толике потоке и потоке док нисмо дошли у село Бувце. Целокупна појава села казује вам сиротињу, колико материјалну, толико и по другим особинама. Кућице мале, неокречене, покривене у већини слмом, а гдегде ћерамидом, једва ако би се могле поредити с појатама других крајева Србије. Деца разбарушена, јадно одевена, седе наслоњена на дуварове кућа. Женски свет бежи при свакој појави нашој. То су Арнаутке и оне се склањају кад могу и од људи своје вере, а од нас то већ чине неизоставно. Пред нама је била маса Арнаута са белим пешкирима око главе, мрким кошчатим лицима, браде подбријане, седели су по авлији на земљи, а једни беху место клупе употребили процеп једних волујских кола. Кад спазише нас, сва ова маса света устаде, да нам ода пошту. У једном крају авлије лежао је убијени Ариф Османовић, крај њега је седела његова жена, држећи у рукама дете од непуне две године. Ариф је био убијен из пушке, а како би остварили увиђај остале сам послао кућама а његову жену позвао сам у судницу, са једним старцем Арнаутином који јој је био даљи рођак, како би узео оптужницу јер је општина већ ухватила убицу и одвела га у затвор. Рекао сам јој да сам као власт дошао да пронађем убицу, да га спроведем у срез, одакле ћу га предати суду да му се суди за ово страшно дело и позвао је да каже: шта тражи у име накнаде за њено издржавање. Не гледајући ни у кога, она само помаче јажмак са усана и рече старцу да нам каже: како она никог не тужи, не тражи ништа, и на послетку не зна ко је убио њеног мужа. Изненађен оваквим одговором ја рекох старцу да јој објасни да је убица познат, да се налази у рукама власти, и да она има право на надокнаду. "Не, не тужим никога, беше њен одговор."

Овакав њен став бацио ме је у размишљање: Неверна жена једва је чекала да јој неко скине мужа са света, или је она навела овог човека да извррши злочин, или можда грешим? Можда је ово великодушност у духу милосрђа. Прелетајући с једне на другу могућност поставих јој питање шта она у ствари хоће? Ништа, рече она скоро равнодушно; хранићу и неговати ово дете докле не порасте, па ћу га натерати да освети оца. Тек онда ми беше јасно све. У овој жени на којој се видела равнодушност и ниједна суза, кипео је вулкан мржње према убици и жеља за осветом. Требало је да прође још читавих петнаест година да јој син дорасте до оружја. Кад већ беше на половини авлије ја јој добацих да је малишан, кад порасте можда неће послушати и да је боље да се ствар сврши код садашњих власти, она ме погледа оштрим погледом и рече: Пажа зоти доти врас уне - Тако ми бога онда ћу ја убити њега. Овим речима смо се разишли.

недеља, 10. фебруар 2019.

Заборављени јунак: ЦВЕТКО ВРАНОВАЧКИ


Први српски устанк 1804.г. је један од најзначајних догађаја из новије српске историје. Жеља за слободом српског народа у Београдком пашалуку почела је као буна на дахије, против њиховог терора и злодела, да би после битке на Инковцу 1805.г. када су српски устаници поразили регуларне трупе Османске инперије прерасла у отворени устанак против царевине. Одјек победе на Иванковцу дошао је и до лебанског краја, где је рад на ослобођењу од Турака радио Цветко Врановачки из села Доњег Врановца. 


          Село Доње Врановце се први пут помиње у Попису Нишког кадилука 1498.године када је село плаћало ушур од конопље од 185 акчи. Порез на ситну стоку у Врановцу је износио 352 акче, а порез од свиња 127 акчи. Ову су први и конкретнији подаци који говоре о привредној делатности лебанског краја. У дефтеру из 1516.г. спомиње се Врановац – које има 49 обичних, 9 удовичких домаћинстава и 7 не ожењених мушкараца, са приходом од 6122 акче. Према дефтеру из 1536.године Врановце има 15 хришћанских и 1 муслимаску кућу, 3 неожењена мушкарца и приход од 3200 акче. Док је 1570 године село имало 21 хришћанску и 4 муслиманске куће.
     
         Ово село је остало познато по Цветку Врановачком. О његовом детињсту се не  зна много, зна се да су га родитељи дали неком калуђеру  и да код њега учио да пише. Када су му родитељи умрли отишао је у Шумадију, тачније у Јагодину, а после повратка у завичај често причао о Кочиној крајини. По повратку у Врановце бавио се трговином и отворрио хан у месту свог рођења. Светислав Марић, учитељ у Лебану који нам доноси највише података о нашем јунаку из Првог српског устанка, каже да су га његови људи изабрали за кнеза. "Његов коњ вранац био је неустрашив, као и његов власник, био је добар јахач, имао велики нож и брзу пушку. Цветко је био средњег раста, широких плећа округла лица густиг црних и великих бркова и веђа и говор му је био крупан".

1802.године обновио је цркву у Бошњацу, а приликом изградње нападали су га Арбанаси под командом Абрурахмана из Слишана, али је успео да се одбрани и да Арнауте натера на повлачење. Радио је на припремању нашег краја за борбу против Турака, а успеси у долини Топлице и Пусте Реке додатно пробудили целу лесковачку нахију.  Велики успех Цветка Врановачког огледа се у томе што је  побунио 50 села и имао 600-700 устаника. Са својим људима кренуо је на Гделицу. Имао је два већа боја са Турцима код села Паликућа и код Вучја и у оба разбио Турке.

У летопису Бошњачке цркве стоји “ По казивању Јанићија Поповића једино чисто село било је Шумане код Лебана, а у суседном Врановцу - Цветко Врановачки - он је подигао цркву у Бошњацу на месту старе порушене цркве и он се у Дубову састао са Карађорђем”. Тадашњи свештеник није знао да се Цветко Врановачки састао са Карађорђевим људима Станојем Главашом и Младеном Миловановићем. 

Цветко Врановачки погинуо је приликом опсаде Дедобарског хана. Придошли Турци из Врања и Лесковаца са собом су довукли и топове и погодили џебану у Дедобарском хану, који је услед експлозије одлетео у ваздух а међу погинилума био је и Цветко Врановачки. 

Рад Цветка Врановачког је неоспоран, овај заборављени јунак је обнови цркву у Бошњацу и најзаслужнији је за организовање националног рада на ослобођењу од Турака у лебанском крају. Најбоље ћемо се одужити овом великом и забољављеном јунаку када би једна улица носила његово име, и када би у неком будућем времену овом знаменитом Србину подигли споменик.

недеља, 03. фебруар 2019.

ТРИ ЛЕБАНСКА БИОСКОПА

Први филм настао је пре више од сто година. Његови творци су браћа Лимијер. Први филм приказан је у Паризу, 28. децембра 1895 године. Трајао је свега неколико минута и представљао је долазак воза на железничку станицу. Приликом проекције људи су, видевши да им воз иде у сусрет, почели да вриште и беже по сали, не знајући да је то само пројектовано на платну. Исти филм је у Србији приказан шест месеци касније, 1896. године у кафани браће Савић „Код златног крста“. За прво српско филмско остварење проглашен је филм под називом Живот и дела Бесмртног Вожда Карађорђа у режији Чича Илије Станојевића. 

У Лесковцу први биоскоп, на југу Србије, отворио је 1920.године солунски ратник Душан Станковић и предао га сину Драгутину - Драги Славију. О овом биоскопу написане су бројне књиге, али и једна речененица за коју Душанови потомци кажу да је истинита. Била је то реченица "Забрањено семке грицкање и на патос пљување", која би се могла применити и данас.


Пијачан дан у Лебану

У време настанка првог филма, Лебане се развија у праву варошицу, са продавницама, дућанима, кафанама, првим образованим људима. У годинама после Великог рата, на месту једне воденице на Шуманци у Лебану  подигнут је први парни млин, у њему је 1937.године одржана прва биоскопска представа, а како наводи Станко Миљковић: "Они ретки који су видели  то чудо покретних слика, данима су препричавали утиске са невероватног доживљаја."

Први биоскоп у Лебану био је у чувеној Цилиној кафани Василија Митровића. Међутим Цилина кафана - биоскоп случајно је изгорела  у првим годинама након Другог светског рата. Други биоскоп изграђен је након поплаве 1947.г. на месту где су се налазиле порушене куће Стојиљковића. Нови биоскоп имао је дрвене и фиксиране столице, позорницу и незаобилазну  фуруну - бубњару. Најчувеније проекције извођене су петком "тачно у подне", а то није било случајно јер је тада пијачни дан у Лебану, и велики број људи је због трговине тог дана боравио уграду. Поред биоскопа незаобилна је била игранка на платоу испред "Грчке кафане". Тако су се педесетих година прошлог века музиком и филмом Лебанчани отисли у снове, а бројним генерацијама старијих Лебанчана са којима сам раговарао, овај период остао је "Жал за младос".

"Грчка кафана

6. јуна 1976. године Јабланица је поново поплавила Лебане, остављајући иза себе пустош. Уследио је период санације, али и изградње нове, треће зграде биоскопа, тј. садашње зграде Дома културе. Зграда је коштала неколико милијарди ондашњих динара, има 2.200 квадрата и 417 седишта. Велика зграда за мало место окарактерисана је као велики прохтев мале вароши. 
Стара зграда Дома културе

Ћутање се исплатило и Лебане је добило заиста импозатну зграду Дома културе. Тако је Лебане кроз своју историју имало три зграде биоскопа, и тај период остао је у најлепшем сећању старијих генерација наших суграђана. Жал за младос  је реченица која је присутна у разговорима са њима. Сећам се једног разговора који сам као гимазијалац водио  са Станком Миљковићем који је причајући ми о старом Лебану парафразирао реченицу Боре Станковића: "Роди се срећан а умре жалан, јер се тој време неће врне".
Дом културе у Лебану


У знак сећања и на Станка Миљковића (1948-2010)