ТРИ ЛЕБАНСКА БИОСКОПА

Први филм настао је пре више од сто година. Његови творци су браћа Лимијер. Први филм приказан је у Паризу, 28. децембра 1895 године. Трајао је свега неколико минута и представљао је долазак воза на железничку станицу. Приликом проекције људи су, видевши да им воз иде у сусрет, почели да вриште и беже по сали, не знајући да је то само пројектовано на платну. Исти филм је у Србији приказан шест месеци касније, 1896. године у кафани браће Савић „Код златног крста“. За прво српско филмско остварење проглашен је филм под називом Живот и дела Бесмртног Вожда Карађорђа у режији Чича Илије Станојевића. 

У Лесковцу први биоскоп, на југу Србије, отворио је 1920.године солунски ратник Душан Станковић и предао га сину Драгутину - Драги Славију. О овом биоскопу написане су бројне књиге, али и једна речененица за коју Душанови потомци кажу да је истинита. Била је то реченица "Забрањено семке грицкање и на патос пљување", која би се могла применити и данас.

Пијачан дан у Лебану

У време настанка првог филма, Лебане се развија у праву варошицу, са продавницама, дућанима, кафанама, првим образованим људима. У годинама после Великог рата, на месту једне воденице на Шуманци у Лебану  подигнут је први парни млин, у њему је 1937.године одржана прва биоскопска представа, а како наводи Станко Миљковић: "Они ретки који су видели  то чудо покретних слика, данима су препричавали утиске са невероватног доживљаја."

Први биоскоп у Лебану био је у чувеној Цилиној кафани Василија Митровића. Међутим Цилина кафана - биоскоп случајно је изгорела  у првим годинама након Другог светског рата. Други биоскоп изграђен је након поплаве 1947.г. на месту где су се налазиле порушене куће Стојиљковића. Нови биоскоп имао је дрвене и фиксиране столице, позорницу и незаобилазну  фуруну - бубњару. Најчувеније проекције извођене су петком "тачно у подне", а то није било случајно јер је тада пијачни дан у Лебану, и велики број људи је због трговине тог дана боравио уграду. Поред биоскопа незаобилна је била игранка на платоу испред "Грчке кафане". Тако су се педесетих година прошлог века музиком и филмом Лебанчани отисли у снове, а бројним генерацијама старијих Лебанчана са којима сам раговарао, овај период остао је "Жал за младос".

"Грчка кафана

6. јуна 1976. године Јабланица је поново поплавила Лебане, остављајући иза себе пустош. Уследио је период санације, али и изградње нове, треће зграде биоскопа, тј. садашње зграде Дома културе. Зграда је коштала неколико милијарди ондашњих динара, има 2.200 квадрата и 417 седишта. Велика зграда за мало место окарактерисана је као велики прохтев мале вароши. 

Стара зграда Дома културе

Ћутање се исплатило и Лебане је добило заиста импозатну зграду Дома културе. Тако је Лебане кроз своју историју имало три зграде биоскопа, и тај период остао је у најлепшем сећању старијих генерација наших суграђана. Жал за младос  је реченица која је присутна у разговорима са њима. Сећам се једног разговора који сам као гимазијалац водио  са Станком Миљковићем који је причајући ми о старом Лебану парафразирао реченицу Боре Станковића: "Роди се срећан а умре жалан, јер се тој време неће врне".

Дом културе у Лебану

У знак сећања и на Станка Миљковића (1948-2010)