недеља, 27. јануар 2019.

Православно удружење САМО СЛОГА СРБИНА СПАСАВА

У времену у којем живимо веома је битно да се вратимо вери, оној истинској вери која нам је помогла да преживимо све ударе времена. Да у данашњем времену постоји хуманост, правдољубље, доброта и права вера подсетили су све нас чланови удружење САМО СЛОГА СРБИНА СПАСАВА из Лебана. 


Велики у свом понижењу према Господу Богу, показали су велику хуманост од планинских села Лебана до Косова и Метохије потврдили су речи хиландарског монаха "наше је само оно што другима дамо". О њиховом друштвено одговорном  раду најбоље сведоче насмејана дечија лица којима је помоћ била најпотребнија.








У години која је за нама највише су помагали породице на Косову и Метохији, браниоцима вере, помогли су оне који су схватили да земља нема све што нам треба, који су жељни само неба и слободе, који истрајавају на хлебу насушном и води, на тешком Христовом путу, чекајући после Голготе, Васкрсење.

Посебну пажњу ови млади људи посвећују очувању вере, традиције, културе и идентитета српског народа, бројне трибине, предавања и акције посведочиле су да су ови млади људи национално свесни, истински родољуби и светосавци вођени стихом који их најбоље описује: "Кад би свако био оно што јесте, нико не би имао разлога да мрзи друге".







Данас наши светосавци, чланови удружења САМО СЛОГА СРБИНА СПАСАВА прослављају своју крсну славу Светог Саву, највећи српски празник. Окупљени око Светог Саве, Светог Симеона и СВетог Симона, градимо најјачи духовни бедем који нам је у времену у којем живимо преко потребан. Драга браћо, драго ми је да сам био део вас у протеклој години, желим вам да у наредној години имате храброст Немањину, одлучност Стефанову и све врлине Савине, што више у својим делима будете следили наше очеве осниваче, то ћете бити сигурнији да сте на правом и једином путу спасења - светосавском путу.

четвртак, 24. јануар 2019.

Први хаџија из Лебана: Јован Младеновић


Међу знаменитим личностима нашег краја свакако треба издвојити  Хаџи Јована Младеновића из Бувца, свршеног призренског богослова, угледног трговца и човека који је са владиком Николајем Велимировићем посетио Христов гроб.


Јован Младеновић је рођен 1896.г. у Пороштици, засеоку Бувца. Основну школу завршио је у Клајићу,  два разреда Гимназије у Лесковцу а своје школовање наставио у Призренској Богословији. Њеова породица помогла је да се обнове темељи цркве у Рафуни.

Јован Младеновић 1930.г. у намери да посети света места у Јерусалиму и Палестини обратио се за помоћ намеснику среза Јабланичког с молбом да свештенство помогне његов пут, и да га молитвом испрате из Лебана.



 Вођа ове групе која је 1930.године посетила света места био је владика Николај Велимировић, а захваљујући нашем Јовану Младеновићу сачувана је фотографија свих поклоника испред цркве Светог гроба.

Поклоници 1930.г. Јован Младеновић седи у првом реду као шести с десна, а у средини другог реда је владика Николај Велимировић


Као потврду да је боравио по светој земљи, Јован Младеновић је од епископа зворничко-тузланског Нектарија добио хаџијску грамату, која му је у Рафунској цркви уручена 3. марта 1933.године.



Током свог пута Јован Младеновић водио је дневник, који је касније преточен у књигу Најновији ПУТОВОДИТЕЉ или вођ по светој земљи. Књига је штампана у штампарији Ж.Д. Обрадовића у Лескоцу 1933 године.



Књига даје детаљне описе о местима кроз која је прошао, уз доследно тумачење и објашњење Новог Завета. Прво место које описује у књизи је Солун - за који каже да је свето место због рада апостола Павла јер је ту пренео Христово јеванђеље из Азије у Европу; затим у њему се родио Свети Димитрије, и због тога што су се ту родила света браћа Ћирило и Методије. Поред бројних знаменитости и цркава Јован Младеновић наводи да у Солуну постоји наша црква Светог Саве. Пут га је водио до Атине, а затим до острва Кипар. За Кипар каже да је свето место јер га је посетила Богородица и да је Лазар кога је Христос васкрсао у Витинији на Кипру био Епископ. Од Кипра путује се 20 сати лађом до Јафе, која се налази на самој обали Средоземног мора, а након што пограничне царинарнице изврше законски формални преглед, одмах се наилази на манастир Светог Ђорђа, а потом на руски манастир посвећен Апостолу Петру. За Јафу кажу да је подигао трећи Нојев син Јафет, на Јафском брегу кажу да је Ноје правио ковчег кад је био потоп. Пут је нашег Јована водио до Лиде, па кроз места Рамле и Нумва - Где су Филистејци ратовали са Саулом, где је Давид убио Голијата-  затим до Емауса и после 66 километара од Јафе стигосмо у Јерусалим. Јован Младеновић даје детаљан опис светог града: Када се уђе у град, дође се прво до руске мисије манастира Свете Тројице, ту обично стају аутобуси код радњи које израђују крстове и разне ствари од кипариса и маслиновог дрвета. Кад се прођу ове радње путује се на исток уским и стрменитим улицама док се прође грчка Партијаршија и после се долази кривудавим улицама код величанственог храма Васкрсења Христовог и Голготе. Кад се уђе у овај свети храм прво се дође до плоче миропомазања, десно од ње пење се уз басамаке на Голготу, кад се сиђе са Голготе иде се  ка Гробу Господњем, и лево у  једно ћоше види се једно кандило - на том месту је стајала Богомајка кад су Господа разапињали на крст. Од тог места долази се код Кувуклије гробнице Господње, кад се уђе види се мали камени престо на коме је седео Анђео Господњи који је одвалио камен гроба кад је Исус васкрсао. Одатле се улази у дуги део Кувуклије где је Свети Живоносни гроб Господњи у који се улази са највећим страхопоштовањем и усрђем, ту човека обузму неке струје које човек осећа на самом себи. 
Хаџи Јован Младеновић посетио је и друга места у Јерусалиму: Богородичин гроб, Зид плача Гестимански врт, Назарет, манастир Светог Саве Освећеног, а потом Египат и Каиро. Из Александрије до Грчке има 990 километара, путује се после од Пиреја до Атине, од Атине до Солуна, од Солуна свраћа се у Свету Гору Атонску а одатле у отаџбину својим кућама, исуњени са духовном радошћу и благодатом Господа. Крај и Богу слава - Амин.

Књига Јована Младеновића је прва штампана књига становника из Лебана, и због тога она има посебну вредност и заслужује посебну пажњу. Заправо она потврђује да Хаџи Јован Младеновић заузима истакнуто место у локалној историји. Хаџи Јован Младеновић умро је 1954.године сахрањен је на гробљу у Бувцу. Било би лепо кад би једна улица у Лебану носила његово име.















уторак, 22. јануар 2019.

Идеологија Светог Саве


Свети Сава, заједно са Стефаном Немањом и Стефаном Првовенчаним, представља прекретницу у српској историји и култури. Својим деловањем, беседама и књижевним радом ствара визију српске културе и државности. Његово доба је доба стварања јединствене државе Немањића и  српске средњевековне културе. То је период када култура постаје самостална, када се стварају  дела која припадају старим обрасцима, али са новим српским темама. Ма колико се истицао у први план хришћански универзализам, јасно се  осећа национални и народни карактер културе.
 
 

Епоха тринаестог века није прва епоха српске културе и државности. У том периоду је припремљен пут, створени су обрасци, формиран језик, проширена хришћанска вера на цео народ, и тек са делом Светог Саве и развојем независне српске цркве, државе и културе, стара култура добија ону садржину који ће је учинити активним и оригиналним чланом заједнице православних народа. А то би био и у најкраћем и идеолошки програм оснивача српске државе. Српска култура и идеологија тог времена је биле су израз друштвене и националне самосталности. Од тада Срби крећу једним јасним путем. Путем који им је својим животом и делом зацртао Свети Сава. У 13. веку се формирају обрасци  српске културе: Нормира се језик, профилише архитектура, формирају се главни културни центри немањићке Србије - Хиландар, Студеница, Жича, Милешева, у којима се византијска културна основа допуњава делима српске културе. У њима се остварује живи континуитет преднемањићке и немањићке православне културе и идеологије.
   
Манастир Студеница
 
  Светосавска култура је створена из жеље да се у Србији створи хришћанско друштво, то јест да се у конкретној реалности служи Богу и народу. Светост владара и црквених поглавара је покренула људе немањићке епохе на послу стварања светосавске културе. Светост људи, заједно са делима која су из тога произилазила, је улог који је наш народ дао православној и европској цивилизацији тог времена. Преко првих Немањића, преко свете династије, Срби постали у хришћанском смислу прави народ – божији народ. Народ који има своје заступнике пред Богом, као мало који народ европске историје. То је теолошки темељ државне идеологије средњевековне Србије. Самостална црква и самосвојна култура је израз аутентичног и оригиналног доживљаја хришћанства у српском народу. Светосавље је у првом реду то, па тек онда и израз друштвене и националне самосталности и самосвести. Светост људи је знак зрелости једног хришћанског народа, а светост бројних владара је изузетак у историји хришћанских друштава.
Улогу зачетника српске осамостаљене културе има Свети Сава најмлађи син великог жупана Стефана Немање, творац српске цркве и националног програма тринаестог века. Још као младић, са световним именом Растко, напустио је управу Хумском облашћу, да би у Светој Гори примио монашки чин. Мотивација која је Светог Саву довела на Свету Гору је она иста која га је после водила натраг у Србију или на ходочасничка путовања по светим местима истока. То је оно за чим је читав свој живот жудео, ма где се налазио и ма шта радио и колико далеко доспео у на том путу. Увек и свугде бити посвећен Богу и православној вери, служећи директно преко молитве и поста у пустињској аскези или посредно преко помагања свом народу у многим сферама живота. Са сопственим моралним и духовним угледом, али и очевим владарским, он је добио од византијског Цара Алексија Анђела 1198.г. одобрење, а касније и хрисовуљу којом се опустели манастир Хиландар ставља под управу Симеона и Саве као потпуно самоуправан – слободан манастир. Оснивање српског манастира на Светој Гори, огњишту православне културе и духовности, открива тежњу првих Немањића да створе један јак српски духовни и идејни центар. Они су тиме хтели да Србе јаче и дубље вежу за Традиције православног Истока, али и да створе основу за стварање самосталне српске цркве, културе и државности. Све, од државе, културе, црквеног живота је било у служби напретка Срба у хришћанском смислу. Хиландар је једна од кључних чињеница идеолошког програма “очева оснивача”.

 
Очеви оснивачи: Стеган Немања, Свети Сава и Стефан Првовенчани

 
Стварањем аутокефалне српске цркве је омогућено да се интегрише српски народ на темељу православне вере и источне културе. Национално уједињење није било само себи сврха, као што је то често случај код модерних националних покрета, већ је то било средство подизања нивоа хришћанског живота и духа код народа. Интеграцијом хришћанског и националног у једној разумној и здравој синтези је испуњење захтева хришћанског програма моралног и духовног препорода, али ништа мање и испуњење националних интереса. И колико видимо та синтеза није била идеолошка мешавина, већ мудро уклапање хришћанских начела и идеала у традиционални и свакодневни живот српског народа. Свети Сава је истовремено био универзално хришћански оријентисан и искрено предан националној идеји. Може се слободно рећи да је тиме национално уједињење доведено до свог највишег степена јер је засновано на једном духу и једној идеји. Редак је пример, ако не и јединствен у Европи, раног стварања тако самосвојне националне цркве и културе с једне и толико верне хришћанској традицији првог миленијума. Можемо се присетити да су народи западне Европе тек више векова касније добијали богослужење и књижевност на свом језику, своју црквену самосталност и културни идентитет и то по цену крвавих ратова. 

Манастир Жича
 
Црква је интегрисала народ и утицала на развој у свим областима живота, али је исто тако православље постало толико битно да буде темељ и суштина српске националне свести културе и начина живота. То је довело до спајања верског, националног и егзистенцијалног у једно несливено јединство. Јединствена црквена организација, јединство вере, обреда, погледа на свет и начина живота приближавају и уједињују људе једног народа на моралним и духовним темељима, без обзира колико били географски или социјално удаљени. Један и јединствена вера повезује разне крајеве, превазилазећи  подвојености и супротстављености. Црква је свима нудила “заједничке симболе и традиције”.Он је цркву устројио много озбиљније и активније него што је био до тада случај. Развијена је делатност великих манастира, активирани су нови епископски центри, старање о мисионарском раду је стављено у дужност протопоповима.  

У Служби светом Симеону, Светог Саве, које је класично култно, литургијско дело  потпуно се подређује канонима византијских "служби". То је збир литургијских песама, молитви и обредних структура у одређеном поретку. Оне су уз житија органски наставак библијских и литургијских "свештених" књига. Њиме се служи Богу или светоме. То је одавање поште и прослављање онога коме је посвећена служба. То није само једноставна "глорификација" и подсећање  као на западу, већ вишедимензионалан вид испољавања човековог религиозног бића. Служење је остваривање односа сарадње  божанског и људског, и то благодатним дејством самог Бога. Служење је и пут и циљ хришћанског живота, простор у ком се, привидно антиномично, остварује истинска слобода и човечност. Служба је све то и још више, заједно са морално поучним моментима, које заједно чине дубок егзистенцијалан доживљај заједнице са Богом и са људима. Створити једну спасоносну духовну, мистеријску, молитвену, и практично врлинску заједницу је био примарни циљ Светог Саве. Све остало, од просвете, уметности до политике и дипломатије је требало да служи циљу стварања од српског народа једне органско-духовне заједнице - Цркве. И служба Светом Симеону треба да буде народна молитвена жртва којом се јача и потврђује припадност једној заједници идеје и живота. При томе је кључно да се око култа Светог Симеона (а после и Светог Саве) формира доживљај нације као култне и еклесијалне заједнице.

фреска Бели Анђео, манастир Милешева

Црква, по Светом Сави, треба да служи народу и његовом спасењу, а не да народ служи црквеној хијерархији што је често био случај када је црквена хијерархија била састављена од странаца. Циљ првог архиепископа СПЦ је био да се створи народна и српска црква јер само таква може најбоље служити спасењу свога народа. Стварао је народну цркву која је на том пољу била верна библијским традицијама народне вере, духу хришћанске цркве првих времена, као и идејама и канонима рановизантијских светих отаца.
Српска средњевековна мисао и владајуће идеје су библијске, хришћанске, православне и византијске. То значи да су све окренуте једном центру - Христу. Све, од власти, уметности до обичаја и животних идеала је окренуто овом центру и њиме прожето. Филозофија и идеологија Светог Саве је потпуно православна, хришћанска, монашка и канонски црквена у смислу византијске цивилизације. Он је у том смислу најдоследнији "византинизатор" Србије и српског народа у историји.
За друштвену и политичку стабилност је било битно и утврђивање јединства државе и цркве у православном исповедању вере. Не само од црквеног значаја већ и од идеолошког је Савин "чин обновљења свете истините вере православне" у Жичи 1221, који представља српску редакцију Синодика православља. Тим актом је утврђена и учвршћена ортодоксност српске цркве, државе и друштва. На самом почетку истински независног црквеног и политичког живота у српској цркви, држави и народу је утврђена и потврђена православност у служби ортодоксног веровања и начина живота, ограђена од јеретичких заблуда (католика и других јереси) и тако дефинисала светосавски национални идентитет и у позитивном (шта јесте) и у негативном смислу (шта није). Тако је православност постала конститутивни елемент српске државне идеје и идеологије, али и суштина националног идентитета који се постепено формирао на тим основама. Тако се и на том плану учврстио склад цркве и државе, јединство народа и вере.
Манастир Хиландар
Допринос Светог Саве политичкој теорији и пракси хришћанске идеологије је јасно и недвосмислено дефинисање државе као органско-духовне заједнице вере и народа. Идеал је једна вера, један народ и једна држава. А унутар ње мора да постоји саборно јединство духовне и световне власти које служе истом циљу. Зато је повратак Светосављу, повратак духовном и националном јединству српског народа и једини је пут који води ка спасењу.




недеља, 20. јануар 2019.

Црква Усековања главе Светог Јована Крститеља у Лебану


Најпознатији симбол Лебана је црква Светог Јована смештена на узвишеном платоу који доминира центром града. Грађена је у периоду 1930-1932 године под покровитељством  краља Александра Карађорђевића.


Иницијативу да се подигне црква покренуо је Одбор за подизање спомен цркве са костурницом палим Јабланичанима у Великом рату, на чијем је челу био Милутин Драговић. Главна идеја Одбора била је да се у крипти цркве нађу посмртни остаци свих бораца из Лебана и околине, већином бораца Другог пешадијског пука "Кнез Михаило" како би се на достојанствен начин одала почаст најхрабријим борцима српске војске. Због личниих веза и великог пријатељства између краља Александра и Милутина Драговића, краљ је прихватио да буде ктитор цркве Светог Јована у Лебану.

Темељи цркве Светог Јована 1930.године

Решењем министра правде Краљевине Југославије бр.101517 од 24.10.1930.године донета је одлука којом се одобрава подизање спомен цркве са костурницом у Лебану, срезу Јабланичком у Вардарској бановини, у границама предрачунске суме 490.563,37 динара и 37% коју плаћа Одбор за подизање цркве. Црква је подигнута 1932.године о чему сведочи ктиторски натпис изнад улазних врата:  Спомен црква са костурницом, подигнута помоћу његовог величанства Александра I краља Југославије у знак захвалности палим борцима за краља, отаџбину и слободу. Лебане 1932. године.

Црква је живописана, већим делом, до 1939.г. а према постојећим подацима живописац је био Иван Мељников из Битоља, који је Светозару Костићу, архијерејском намеснику Јабланичком доставио ценовник икона  и његовог рада. Црква Светог Јована својом архитектуром подсећа на цркву Светог Ђорђа на Опленцу, с том разликом сто се на цркви у Лебану изнад северне и јужне стране не подижу куполе, већ централна купола са звоником чини јединствену конструкцијску целину. 

Лебане између 1929-1935

Црква је освештана 26.августа/8. септембра 1946.године од стране епископа нишког Јована и јереја:
  1. проте Михаила тасића намесника лесковачког
  2. проте Светозара Костића намесника лебанског
  3. проте Николе Димитријевића пароха прекопчелачког
  4. јереја Миодрага Михаиловића пароха нишког
  5. јереја Животе Стевановића пароха нишког
  6. јереја Петра Гагулића пароха нишког
  7. јереја Тикомира Поповића пароха лесковачког
  8. јереја Аранђела Станојевића вероучитеља из Лесковца
  9. јереја Живојина Стевановића пароха лесковачког
  10. јереја Живојина Поповића пароха лесковачког
  11. јереја Светислава Здравковића пароха губеревачког
  12. јереја Цветана Нецића пароха винарачког
  13. јереја Владимира Андрејевића пароха бошњачког
  14. јереја Трајка Станковића пароха оранског
  15. јереја Душана Јовановића пароха медвеђског
  16. јереја Николе Стошића пароха туларског
  17. јереја Вукашина Миловића пароха клајићског
  18. ђакона Славка Мијалковића из Ниша
  19. ђакона Божидара Станковића из Ниша
  20. ђакона Миловоја Богдановића из Лесковца
  21. јеромонаха Доментијана Павловића професора Богословије у Призрену,  каснијег првог епископа обновљене Врањске епархије, иначе рођеног у Пертату.
Интересантан је податак да је црква завршена 1932.г. а освештана тек после Другог светског рата 1946.г. Одговор лежи у томе да је после 1934.г. опао утицај Милутина Драговића, и да до избијања Другог светског рата главна идеја Одбора о уређењу крипте цркве није била реализована. Заправо и до данас црква није довршена, јер је простор крипте празан.
Посебну лепоту и вредност има иконостас цркве. Иконе као што сам поменуо највероватније је израдио Иван Мељников, али основа иконостаса  представља црквену варијанту чувене мијачке копанице, украси на иконостасу прекривени су посебним слојем гипса који је погодан за украшавање и позлаћивање. Мијачка копаница је у својој основи народни дрворез типичан део балканске дрвене архитектуре а у нашој цркви присутан је на царским дверима који је израдио чувени мајстор Нестор Мирчески из Осоја.
Царске двери цркве Светог Јована у Лебану


Царске двери, детаљ
Нестор и Лазар Мирчески, чувени мајстори мијачке копанице

Овим начином израде - мијачке копанице - украшаване су цркве Светог Ђорђа у Призрену(рад Петра Филиповића Гарског), црква Оџаклија у Лесковцу (рад Зарија Димитријевића). Црква Светог Ђорђа у Призрену, нажалост је запаљена током 1999.г. и уништен је оригинални иконостас, на основу сачуване документације о овом иконостасу, можемо да направимо паралелу са иконостасом цркве Светог Јована у Лебану.
Детаљ са космитиса иконостаса цркве Светог Ђорђа у Призрену
Иконостас цркве Светог Јована у Лебану
 АКо се потврди моја претпоставка, иконостас наше цркве имаће још већу вредност јер садржи украсе иконостаса цркве Светог Ђорђа у Призрену, али о томе ће бити више речи на другом месту.


 Од свештеника који су опслуживали Лебанску парохију треба споменути:
  • 1880-1895 Профир Поповић
  • 1895-1902 Радисав Ставановић
  • 1902-1922 Василије Поповић
  • 1922-1925 Благоје Благоје Поповић, Иван Остапенко
  • 1925-1951 Светозар Костић
  • 1951-1971 Никола Димитријевић
По много чему јединствена црква Светог Јована место је окупљања верног народа, а уз јединственост иконостаса  најлепши је симбол Лебана. Оно што је остало као завет генерацијама које сада живе у Лебану је да доврше цркву, тј. да се у крипти цркве барем нађу имена људи који су показали велику храброст и неизмерно јунаштво од Цера до Солуна. То би био јединствен споменик војницима из Великог рата који су као и читава локална историја неправедно заборављени.




среда, 16. јануар 2019.

Храм Свете Тројице у селу Извор код Босилеграда



 На крајњем југоистоку Србије, у непосредној близини  Босилеграда, налази се живописно село Извор — некада централно место области Крајишта, данас дели судбину већине села у Србији скоро је пусто и полако одлази у заборав. О његовом значају кроз историју сведочи  храм Свете Тројице подигнут 1834. године. Центар окупљања верног народа, посебно на вишедневним саборима који су карактеристични за Босилеград.



Поред верског карактера, сабори су уједно били и главни вид трговине и пословања, услед чега место убрзо постаје верски и административни центар којем гравитирају сва околна насеља. Истовремено са црквом, ту је основана и прва школа у Крајишту, што је имало посебан значај за махом необразовано становништво. Даља историја насеља пратила је бурна дешавања у овом поднебљу. Заједно са већим делом Крајишта, нахијом Ћустендилског санџака у Османском царству, Извор је 1878. припојен кнежевини Бугарској. Цела околна област потом је формирана као административно самостална јединица са центром у Извору, те је место држало примат све до 1889. када му значај опада померањем центра у оближњи Босилеград. Након 1919, као накнаду ратне штете, Краљевина СХС добила је Босилеградски срез и Извор постаје саставни део Врањског округа. 


Један од најбољих радова везених за ову цркву, који обједињује раније радове српских и бугарских истраживача, настао је из пера Ирене Зарић, Иконостас цркве Свете Тројице у Извору код Босилеграда, објављеном у Зборнику Матице Српске за ликовне уметности 2009 године.
 
Околности под којима је изворска црква изграђена донекле су познате. Иницијатива је потекла од угледних мештана и свештеника који су увидели неопходност подизања централног, нахијског храма за област којој је служила само још мала црква у оближњој Божици. Њихова настојања вероватно су отежавале постојеће уредбе којима су османске власти дозвољавале искључиво обнову некадашњих храмова са јасно утврђеним мерама. Према очуваном предању, у жељи за што већом црквом, мештани су пре тражења дозволе за градњу у тајности проширили размере основе старијег храма који се наводно налазио у Извору. Може се помишљати да су такви погодни остаци грађевине, уколико су заиста постојали, вероватно определили одабир Извора за подизање централне цркве ове области. По издавању фермана 21. јула 1833. почеле су припреме за градњу, те се приступило организованом доношењу остатака околних порушених цркава који ће послужити као сполије при градњи. Убрзо је подигнут храм са посветом Светој Тројици, на узвишењу у близини извора, у делу који су тада чинила само три домаћинства. Ангажовани мајстори из Дебра, чија имена нису позната, извели су главне грађевинске радове 1834, о чему сведочи лапидаран натпис са годином смештен на унутрашњем зиду апсиде: 

ИС ХС/ НИ КА /
1834.
 
Архитектура храма припада типу псеудобазилика, решењу које преовладава у црквеном градитељству овог подручја. Тридесетих година 19. века, у условима када православни хришћани добијају повољнији положај, нове околности довеле су до правог процвата верског живота. У том периоду започињу многобројне градње монументалних цркава, углавном псеудобазиликалног типа, као израз јаких стремљења хришћанског становништва. Модел карактеристичан за урбане средине присутан је и у руралним областима, какав пример даје и црква Св. Тројице у Извору. Њен тробродно решен унутрашњи простор споља покрива јединствен двосливни кров у складу са оновременом тежњом за прикривањем сакралности монументалне грађевине. На источној страни цркве налази се мања полигонална апсида, изнутра полукружна, док је на западу храм завршен тремом са отвореном аркадом на прочељу. Простор наоса деле колонаде стубова на три брода, од којих је средишњи надвишен таваницом у виду полуобличастог свода за разлику од равних над бочним бродовима. У западном делу цркве смештена је пространа галерија, односно гинекион — простор намењен женама. Испод њега се налазе два бочно ограђена простора, затворена дрвеним решеткама у горњем делу. Целокупна архитектура цркве оставља неоспоран утисак монументалности, упркос једноставној структури. Изграђена у размерама које су биле за видне за оновремене храмове овог подручја — црква Свете Тројице представљала је остварење жеље ангажованих мештана за храмом у којем су се могли окупити сви верници Извора и шире околине.



Непосредно по завршетку градње цркве приступило се уређењу њеног ентеријера, при чему је централно место заузимала израда иконостаса. Истовремено са олтарском преградом наос је био опремљен и осталим мобилијаром, на шта указује сличност њихових форми и сликаног украса. Ипак, извођење царских двери и крста иконостаса одложено је за кратак период, вероватно из финансијских разлога и жеље да ови елементи имају што квалитетнију обраду. Висока конструкција олтарске преграде условљена је величином наоса тако да у потпуности затвара поглед верницима на олтар. У композицији иконостаса остварена је подела на три зоне, усклађених пропорција и величина степенованих према значају. Доњу зону чине престони ред, парапети и три улаза затворена дверима, затим следе два реда икона и у завршном делу велики крст са пратећим елементима. Архитектоника конструкције има наглашену хоризонталу, додатно акцентовану профилисаним венцима који раздвајају редове. Вертикално рашчлањивање постигнуто је стубовима и пиластрима у доњој зони, као и колонетама у горњој. Сваки ред завршен је аркадом независном од основног тела иконостаса, чији широки лукови наглашавају хоризонтални ток. Ови елементи, традиционално примењивани на олтарским преградама, распоређени су у уједначеном ритму којим је постигнут склад свих делова иконостаса.




Једноставних и јасних форми, конструкција је осликана декорацијом чији се мотиви општим симболичким значењем уклапају у идеју иконостаса као прочеља небеског Јерусалима. Носеће тело је у зеленим тоновима, док се црвена и жута смењују по зонама. На парапетима су насликане вазе са цвећем, украс сложене симболике који је карактеристичан за ове делове иконостаса уколико нису представљане старозаветне или друге сцене. Евхаристијски мотив винове лозе одабран је за стубове између престоних икона, док су колонете горњих редова осликане тракама обавијеним тако да у далеким одјецима опонашају изглед тордираних стубова. Аркадни део престоног реда украшен је палметама и цветним врећама, у складу са идејом визуелизације рајског обиља. Изнад горњих колонета налазе се акантусови листови који формом и положајем асоцирају на капителе коринтског стуба. Нешто богатија декорација изведена је само на накнадно урађеним царским дверима и крсту са врха иконостаса. Сакрална симболика ових елемената истакнута је перфорираним украсима, додатно наглашеним златном и сребрном бојом.



За разлику од једноставних бочних двери, царске су украшене по горњој ивици флоралним елементима које завршавају главе птица, односно мотиви одабрани у складу са симболиком места. Велики крст на врху иконостаса заједно са пратећим иконама изведен је на претходно припремљеном постољу у виду афронтираних змајева. Перваз од флоралних мотива и апликације у виду шишарки на крсту представљају богатију варијанту декорације, коришћену у контексту идеје о Христовом крсту као животодавном, поистовећеном са рајским дрвом познања. Сличан флорални украс имају и две пратеће иконе, док се поред крста налазило оруђе страдања у служби наглашавања жртвеног карактера сцене. На иконостасу је сачуван само штап са сунђером, док копље које је чинило његов пандан данас недостаје.



Израда икона, наиме, поверена је Димитрију Христову, једном од најбољих представника самоковске сликарске струје која је интезивно радила на овом подручју. Стекавши образовање у радионици свог оца Христа Димитрова, након његове смрти 1819. започео је самосталан рад и стварао до последњих година које проводи у родном Самокову све до смрти 1860. Веома продуктиван, стекао је широку популарност која га је водила ка многим пословима у данашњим областима Бугарске, Србије и Македоније. У маниру анонимности старих зографа, Христов се није потписивао на својим радовима, насупрот све широј појави истицања самосвести сликара и његовог идентитета. У недостатку писане архивске грађе, препознавање његовог рада уобичајено се заснива на анализама стилских и иконографских одлика. У случају изворских икона, међутим, атрибуцију посредно потврђује и податак из сликаревог тефтера. Уочено је да Христов за 1835. годину бележи наплату рада у Крајишту, што се засигурно односило на цркву у Извору, једину на овом подручју за коју је израдио број икона који одговара суми новца наведеној у тефтеру. Ова белешка такође поуздано утврðује и годину настанка икона у Извору.



Током треће деценије 19. века Димитрије Христов често сарађује са Костадином Петровићем Валовим, својим зетом, који се и сам школовао код Христовог оца. Сликари се заједно појављују и на раду у Извору — Димитрије изводи иконопис олтарске преграде, док Костадин декорише зидове цркве. Како је у време боравка сликара у Извору изведена и сликана декорација иконостасне конструкције, логично је претпоставити да је један од њих заслужан за тај рад. Пре би се улога могла приписати Костадину Валову, аутору зидних слика, чији би логичан продужетак рада било декорисање иконостаса, као и делова ентеријера и мобилијара сличног украса. Димитрије Христов је у првобитним радовима на иконостасу извео скоро целокупан програм, односно иконе престоног, апостолског и празничног реда, након чега је уследила пауза. Тек две деценије касније, када се поново приступило активном уређењу цркве, иконостас је уобличен добивши царске двери и крст на врху. Нове елементе, као и празниåну икону Уласка у Јерусалим, осликао је Никола Валов, сликар ангажован за поновно живописање цркве. Његово присуство у Извору није изненађујуће, с обзиром да је син и ученик Костадина, аутора претходног зидног сликарства цркве. Тачно време његовог рада на осликавању храма и нових делова иконостаса, 1854. година, сазнаје се из приложничког натписа на западном прочељу. У исто време, Димитрије Христов послао је у Извор две иконе за проскинитаре наоса које је према приложничким записима извео поменуте године, што указује да је у току обимних радова на украшавању цркве поново било радо виђено дело овог мајстора. Коначно уобличавање програма иконостаса уследило је деценију након тога, када је целивајуће иконе извео Захарије поп Радојков. Као и његови претходници у Извору, поп Радојков је сликар из Самокова, такође образовањем везан за сликарску породицу чији је родоначелник Христо Димитров. Обучаван код Ивана и Захарија Доспевског, синова Димитрија Христова, кретао се и радио на широком подручју које укључује и некадашње Крајиште. Његов рад у местима око Извора везан је за шездесете године 19. века. У цркви Доње Љубате ради 1865. године, док се његове иконе цркве у Божици датују у 1867. Наведене године могу послужити као временски оквир за целивајуће иконе у Извору, с обзиром да тачно време настанка није познато.



Богати иконографски програм, састављен пре свега радовима Димитрија Христова, развијен је у три зоне према задатој конструкцији иконостаса. За престони ред изведено је 8 икона, док су апостолски и празнични некада садржали по 25 представа. Од икона које недостају, уочено је да се икона апостола Филипа из Деизисног чина данас налази у цркви оближњег места Белут. Судбина две првобитне иконе из празничног реда није извесна; једну од њих је заменила каснија представа Уласка у Јерусалим. Димензије престоних икона (125 х 92 цм) указују на њихову репрезентативност, док су иконе горњих редова нешто мање (40 х 55 цм). Размере целивајућих икона у складу су са њиховом наменом (19 х 25 цм). На самом иконостасу сачуване су свега четири целивајуће иконе, али се може претпоставити да иконе Св. Николе и Св. Димитрија из цркве оближњег Босилеграда, такође дела Захарија поп Радојкова, припадају целини иконостаса у Извору с обзиром да одговарају како тематиком тако и димензијама.





Димитрије Христов је за цркву у Извору извео веома богат сликани програм иконостаса. По својим ликовним обележјима, изворске иконе не излазе из круга његових познатих дела. Поред карактеристичног начина моделовања инкарната, у којем се назначава пластичност тонским односима тамнозелене и окера, Христов рукопис обележавају препознатљиви ликови светитеља са бадемастим очима, танком линијом носа и малим пунијим устима, као и начин којим истиче старосно доба путем набораног чела у пределу обрва.

Иконостас цркве у Извору, монументалних размера и сложеног репертоара, представља целину чији се значај сагледава у контексту средине у којој настаје. Његова анализа показује да припада типу репрезентативних иконостаса развијеног иконографског програма, односно особеној варијанти олтарских преграда која се формирала током 19. века на јужнобалканском поднебљу. Под одређеним историјским околностима, упоредо са појавом монументалних цркава, текао је процес уобличавања иконостаса, назначен још крајем 18. века, чије су репрезентативне размере и богати репертоари постали носиоци сложених садржаја. Величине иконостаса определиле су разноврсност програмске схеме, при чему су се на основну концепцију иконографског репертоара надограђивали садржаји који су рефлектовали религиозну праксу и потребе локалне заједнице. Тако је сваки иконостас постајао носилац обележја која говоре о особеностима верске средине и развијености верске културе овог простора.

Црква Свете Тројице преставља прави православни бисер Србије, и ако вас пут нанесе у овај крај наше државе обавезно га посетите.

* извор текста:  Ирена Зарић, Иконостас цркве Свете Тројице у Извору код Босилеграда, Зборник Матице српске за ликовне уметности, књига 37, Нови Сад 2009, 221-249.
*Слике преузете са сајта Врањске епархије http://www.eparhijavranjska.org

петак, 11. јануар 2019.

Легенда: "Кад су Пертаћани зидали цркву"


Црквена историја нашег краја је веома богата, готово да нема села у коме се не налазе остаци цркве за коју немамо податке када је подигнута. Већина наших црква потиче из периода српске средњевековне државе, а то потврђују археолошка истраживања. Највећа несрећа читавог краја је долазак Турака, а посебно Арнаута, који су се потрудили да избришу сваки траг постојања Срба, и зато су немилосрдно рушили цркве и застрашивали народ који се склања у Врањску Пчињу, чекајући да поново чује звоно слободе и врате се у стари завичај.

Црква Светог Јована у Пертату (преузета са фејсбук странице Пертате)

Пертате је старо српско село. Пертате први пут помињу турски извори из 1516. године. Под Турцима је Пертате било тимарско село и мењало је своје тимарнике. Један од тимарника пертатских затражио је од султана да му изда ферман на основу кога он могао да убира десетак и од јањушког манастира Св. Јован, јер се, према тадашњим схватањима, црква Св. Јован у Пертату „преселила“ код села Јањуше, чиме је пертатски бег изгубио право на десетак од „пресељеног“ манастира. Бег је добио дозволу од султана, па је овај убирао десетак од манастирских добара. Према казивању мештана у селу Пертату су биле три господарске куле. Једна је била Али-бегова и у њој је овај Турчин, можда потомак једног од помуслимањених хришћана из XVII века, живео са својом породицом. Да ли је он био госпдоар села није познато, као што није познато чије су биле две преостале куле. Историја спомиње и црквиште у атару села, али без тачне године настанка цркве.

 У народном сећању сачуване су две верзије легенде о томе како су Пертаћани зидали цркву.

Према првој легенди: У давна времена путовао је неки дервиш и пут га је нанео до села Пертата. Преноћио је у кући два брата Јована и Илије. Дервиш је ујутру рано устао и кренуо ка Лесковцу, али је заборавио своје бисаге у којима је било доста пара. Браћа одмах узму оне бисаге, нађу дервиша и врате му их. Дервиш их само погледа, прибележи им имена и захвали им се. Браћа се врате у Пертате срећни што су се решили невоље и несвесни да им је у гостима био нико други до османски султан. После извесног времена, султан позове браћу у Цариград. Путујући, разговарали су  и саветовали се како да се понашају. Јован рече свом брату Илији: "Ако се спасемо и останемо живи, тражићу од цара дозволу и новац да сазидам цркву на путу до Пертата, па ћу ту и да се закалуђерим" на то му Илија одговори: "Само да сачувамо живе главе, ја ћу молити цара да ми дозволи да се потурчим и да ми помогне да подигнем џамију у Лесковцу". Кад су стигли у Цариград, одведу их цару, а браћа препознаше оног дервиша, па онако збуњени рекоше цару своје жеље. Цар им испуни жеље богато је даривао Јована и даде му ферман да подигне цркву, а Илија се потурчи и доби име Алија и даде му новац да подигне џамију. Постоје две верзије где је Јован подигао цркву, једна је да је црква подигнута у Пертату, где су до нашег времена били остаци цркве, а данас је црква светог Јована.


По другој верзији Јован је нашао погодно место у јашуњској шуми и ту подигао цркву око које је касније подигао манастир.

Према другој легенди:  Султан селим преобучен у просјака обилазио је села и градове свога царства, и тако дође у село Пертате. Сељани се сажале на просјака, дадоше му соли  и хлеба и угостише га у својим скромним домовима. При поласку из села просјак није могао да прође преко реке, па га је један сељанин пренео на својим леђима. Просјак сврати у кућу овог сељанина и дарова његовом тек рођеном детету завежљај пун дуката и оде. После извесног времена Селим позва сељака да оде у Цариград.  Када је дошло со сусрета  сељак је био зачуђен што на престолу  седи просјак којег је пренео преко воде. Цар му је рекао да се не плаши већ да од њега тражи шта хоће. Сељак се размисли и затражи од цара да му да ферман да може у свом крају да подигне цркву. По поврату Пертаћанин подиже цркву код реке Јашуње.

Иако су ово само легенде, не треба заборавити једну ствар да оне садрже старе и заборављене истине, а чак и када нису поуздане  представљају лепе допуне локалне историје. Када је историја у питању, чувене Јашуњске манастире односно манастире Светог Јована Претече  и манастир Ваведења Пресвете Богородице, подигли су чланови породице Кантакузин у периоду 1517-1542 године, и представљају прави бисер православне историје читаве Лесковачке котлине. А лепа је и помисао да су људи из нашег краја барем причом везани за ове манастире.
Данас на остацима цркве у Пертату подигнута је  нова црква, у непосредној близини пута Лебане-Лесковац и прави је православни украс лебанског краја.
Модел цркве Светог Јована у Пертату, рад Игора Ђорђевића