Храм Свете Тројице у селу Извор код Босилеграда

 На крајњем југоистоку Србије, у непосредној близини  Босилеграда, налази се живописно село Извор — некада централно место области Крајишта, данас дели судбину већине села у Србији скоро је пусто и полако одлази у заборав. О његовом значају кроз историју сведочи  храм Свете Тројице подигнут 1834. године. Центар окупљања верног народа, посебно на вишедневним саборима који су карактеристични за Босилеград.

Поред верског карактера, сабори су уједно били и главни вид трговине и пословања, услед чега место убрзо постаје верски и административни центар којем гравитирају сва околна насеља. Истовремено са црквом, ту је основана и прва школа у Крајишту, што је имало посебан значај за махом необразовано становништво. Даља историја насеља пратила је бурна дешавања у овом поднебљу. Заједно са већим делом Крајишта, нахијом Ћустендилског санџака у Османском царству, Извор је 1878. припојен кнежевини Бугарској. Цела околна област потом је формирана као административно самостална јединица са центром у Извору, те је место држало примат све до 1889. када му значај опада померањем центра у оближњи Босилеград. Након 1919, као накнаду ратне штете, Краљевина СХС добила је Босилеградски срез и Извор постаје саставни део Врањског округа. 

Један од најбољих радова везених за ову цркву, који обједињује раније радове српских и бугарских истраживача, настао је из пера Ирене Зарић, Иконостас цркве Свете Тројице у Извору код Босилеграда, објављеном у Зборнику Матице Српске за ликовне уметности 2009 године.

 

Околности под којима је изворска црква изграђена донекле су познате. Иницијатива је потекла од угледних мештана и свештеника који су увидели неопходност подизања централног, нахијског храма за област којој је служила само још мала црква у оближњој Божици. Њихова настојања вероватно су отежавале постојеће уредбе којима су османске власти дозвољавале искључиво обнову некадашњих храмова са јасно утврђеним мерама. Према очуваном предању, у жељи за што већом црквом, мештани су пре тражења дозволе за градњу у тајности проширили размере основе старијег храма који се наводно налазио у Извору. Може се помишљати да су такви погодни остаци грађевине, уколико су заиста постојали, вероватно определили одабир Извора за подизање централне цркве ове области. По издавању фермана 21. јула 1833. почеле су припреме за градњу, те се приступило организованом доношењу остатака околних порушених цркава који ће послужити као сполије при градњи. Убрзо је подигнут храм са посветом Светој Тројици, на узвишењу у близини извора, у делу који су тада чинила само три домаћинства. Ангажовани мајстори из Дебра, чија имена нису позната, извели су главне грађевинске радове 1834, о чему сведочи лапидаран натпис са годином смештен на унутрашњем зиду апсиде: 

ИС ХС/ НИ КА /

1834.

 

Архитектура храма припада типу псеудобазилика, решењу које преовладава у црквеном градитељству овог подручја. Тридесетих година 19. века, у условима када православни хришћани добијају повољнији положај, нове околности довеле су до правог процвата верског живота. У том периоду започињу многобројне градње монументалних цркава, углавном псеудобазиликалног типа, као израз јаких стремљења хришћанског становништва. Модел карактеристичан за урбане средине присутан је и у руралним областима, какав пример даје и црква Св. Тројице у Извору. Њен тробродно решен унутрашњи простор споља покрива јединствен двосливни кров у складу са оновременом тежњом за прикривањем сакралности монументалне грађевине. На источној страни цркве налази се мања полигонална апсида, изнутра полукружна, док је на западу храм завршен тремом са отвореном аркадом на прочељу. Простор наоса деле колонаде стубова на три брода, од којих је средишњи надвишен таваницом у виду полуобличастог свода за разлику од равних над бочним бродовима. У западном делу цркве смештена је пространа галерија, односно гинекион — простор намењен женама. Испод њега се налазе два бочно ограђена простора, затворена дрвеним решеткама у горњем делу. Целокупна архитектура цркве оставља неоспоран утисак монументалности, упркос једноставној структури. Изграђена у размерама које су биле за видне за оновремене храмове овог подручја — црква Свете Тројице представљала је остварење жеље ангажованих мештана за храмом у којем су се могли окупити сви верници Извора и шире околине.

Непосредно по завршетку градње цркве приступило се уређењу њеног ентеријера, при чему је централно место заузимала израда иконостаса. Истовремено са олтарском преградом наос је био опремљен и осталим мобилијаром, на шта указује сличност њихових форми и сликаног украса. Ипак, извођење царских двери и крста иконостаса одложено је за кратак период, вероватно из финансијских разлога и жеље да ови елементи имају што квалитетнију обраду. Висока конструкција олтарске преграде условљена је величином наоса тако да у потпуности затвара поглед верницима на олтар. У композицији иконостаса остварена је подела на три зоне, усклађених пропорција и величина степенованих према значају. Доњу зону чине престони ред, парапети и три улаза затворена дверима, затим следе два реда икона и у завршном делу велики крст са пратећим елементима. Архитектоника конструкције има наглашену хоризонталу, додатно акцентовану профилисаним венцима који раздвајају редове. Вертикално рашчлањивање постигнуто је стубовима и пиластрима у доњој зони, као и колонетама у горњој. Сваки ред завршен је аркадом независном од основног тела иконостаса, чији широки лукови наглашавају хоризонтални ток. Ови елементи, традиционално примењивани на олтарским преградама, распоређени су у уједначеном ритму којим је постигнут склад свих делова иконостаса.

Једноставних и јасних форми, конструкција је осликана декорацијом чији се мотиви општим симболичким значењем уклапају у идеју иконостаса као прочеља небеског Јерусалима. Носеће тело је у зеленим тоновима, док се црвена и жута смењују по зонама. На парапетима су насликане вазе са цвећем, украс сложене симболике који је карактеристичан за ове делове иконостаса уколико нису представљане старозаветне или друге сцене. Евхаристијски мотив винове лозе одабран је за стубове између престоних икона, док су колонете горњих редова осликане тракама обавијеним тако да у далеким одјецима опонашају изглед тордираних стубова. Аркадни део престоног реда украшен је палметама и цветним врећама, у складу са идејом визуелизације рајског обиља. Изнад горњих колонета налазе се акантусови листови који формом и положајем асоцирају на капителе коринтског стуба. Нешто богатија декорација изведена је само на накнадно урађеним царским дверима и крсту са врха иконостаса. Сакрална симболика ових елемената истакнута је перфорираним украсима, додатно наглашеним златном и сребрном бојом.

За разлику од једноставних бочних двери, царске су украшене по горњој ивици флоралним елементима које завршавају главе птица, односно мотиви одабрани у складу са симболиком места. Велики крст на врху иконостаса заједно са пратећим иконама изведен је на претходно припремљеном постољу у виду афронтираних змајева. Перваз од флоралних мотива и апликације у виду шишарки на крсту представљају богатију варијанту декорације, коришћену у контексту идеје о Христовом крсту као животодавном, поистовећеном са рајским дрвом познања. Сличан флорални украс имају и две пратеће иконе, док се поред крста налазило оруђе страдања у служби наглашавања жртвеног карактера сцене. На иконостасу је сачуван само штап са сунђером, док копље које је чинило његов пандан данас недостаје.

Израда икона, наиме, поверена је Димитрију Христову, једном од најбољих представника самоковске сликарске струје која је интезивно радила на овом подручју. Стекавши образовање у радионици свог оца Христа Димитрова, након његове смрти 1819. започео је самосталан рад и стварао до последњих година које проводи у родном Самокову све до смрти 1860. Веома продуктиван, стекао је широку популарност која га је водила ка многим пословима у данашњим областима Бугарске, Србије и Македоније. У маниру анонимности старих зографа, Христов се није потписивао на својим радовима, насупрот све широј појави истицања самосвести сликара и његовог идентитета. У недостатку писане архивске грађе, препознавање његовог рада уобичајено се заснива на анализама стилских и иконографских одлика. У случају изворских икона, међутим, атрибуцију посредно потврђује и податак из сликаревог тефтера. Уочено је да Христов за 1835. годину бележи наплату рада у Крајишту, што се засигурно односило на цркву у Извору, једину на овом подручју за коју је израдио број икона који одговара суми новца наведеној у тефтеру. Ова белешка такође поуздано утврðује и годину настанка икона у Извору.

Током треће деценије 19. века Димитрије Христов често сарађује са Костадином Петровићем Валовим, својим зетом, који се и сам школовао код Христовог оца. Сликари се заједно појављују и на раду у Извору — Димитрије изводи иконопис олтарске преграде, док Костадин декорише зидове цркве. Како је у време боравка сликара у Извору изведена и сликана декорација иконостасне конструкције, логично је претпоставити да је један од њих заслужан за тај рад. Пре би се улога могла приписати Костадину Валову, аутору зидних слика, чији би логичан продужетак рада било декорисање иконостаса, као и делова ентеријера и мобилијара сличног украса. Димитрије Христов је у првобитним радовима на иконостасу извео скоро целокупан програм, односно иконе престоног, апостолског и празничног реда, након чега је уследила пауза. Тек две деценије касније, када се поново приступило активном уређењу цркве, иконостас је уобличен добивши царске двери и крст на врху. Нове елементе, као и празниåну икону Уласка у Јерусалим, осликао је Никола Валов, сликар ангажован за поновно живописање цркве. Његово присуство у Извору није изненађујуће, с обзиром да је син и ученик Костадина, аутора претходног зидног сликарства цркве. Тачно време његовог рада на осликавању храма и нових делова иконостаса, 1854. година, сазнаје се из приложничког натписа на западном прочељу. У исто време, Димитрије Христов послао је у Извор две иконе за проскинитаре наоса које је према приложничким записима извео поменуте године, што указује да је у току обимних радова на украшавању цркве поново било радо виђено дело овог мајстора. Коначно уобличавање програма иконостаса уследило је деценију након тога, када је целивајуће иконе извео Захарије поп Радојков. Као и његови претходници у Извору, поп Радојков је сликар из Самокова, такође образовањем везан за сликарску породицу чији је родоначелник Христо Димитров. Обучаван код Ивана и Захарија Доспевског, синова Димитрија Христова, кретао се и радио на широком подручју које укључује и некадашње Крајиште. Његов рад у местима око Извора везан је за шездесете године 19. века. У цркви Доње Љубате ради 1865. године, док се његове иконе цркве у Божици датују у 1867. Наведене године могу послужити као временски оквир за целивајуће иконе у Извору, с обзиром да тачно време настанка није познато.

Богати иконографски програм, састављен пре свега радовима Димитрија Христова, развијен је у три зоне према задатој конструкцији иконостаса. За престони ред изведено је 8 икона, док су апостолски и празнични некада садржали по 25 представа. Од икона које недостају, уочено је да се икона апостола Филипа из Деизисног чина данас налази у цркви оближњег места Белут. Судбина две првобитне иконе из празничног реда није извесна; једну од њих је заменила каснија представа Уласка у Јерусалим. Димензије престоних икона (125 х 92 цм) указују на њихову репрезентативност, док су иконе горњих редова нешто мање (40 х 55 цм). Размере целивајућих икона у складу су са њиховом наменом (19 х 25 цм). На самом иконостасу сачуване су свега четири целивајуће иконе, али се може претпоставити да иконе Св. Николе и Св. Димитрија из цркве оближњег Босилеграда, такође дела Захарија поп Радојкова, припадају целини иконостаса у Извору с обзиром да одговарају како тематиком тако и димензијама.

Димитрије Христов је за цркву у Извору извео веома богат сликани програм иконостаса. По својим ликовним обележјима, изворске иконе не излазе из круга његових познатих дела. Поред карактеристичног начина моделовања инкарната, у којем се назначава пластичност тонским односима тамнозелене и окера, Христов рукопис обележавају препознатљиви ликови светитеља са бадемастим очима, танком линијом носа и малим пунијим устима, као и начин којим истиче старосно доба путем набораног чела у пределу обрва.

Иконостас цркве у Извору, монументалних размера и сложеног репертоара, представља целину чији се значај сагледава у контексту средине у којој настаје. Његова анализа показује да припада типу репрезентативних иконостаса развијеног иконографског програма, односно особеној варијанти олтарских преграда која се формирала током 19. века на јужнобалканском поднебљу. Под одређеним историјским околностима, упоредо са појавом монументалних цркава, текао је процес уобличавања иконостаса, назначен још крајем 18. века, чије су репрезентативне размере и богати репертоари постали носиоци сложених садржаја. Величине иконостаса определиле су разноврсност програмске схеме, при чему су се на основну концепцију иконографског репертоара надограђивали садржаји који су рефлектовали религиозну праксу и потребе локалне заједнице. Тако је сваки иконостас постајао носилац обележја која говоре о особеностима верске средине и развијености верске културе овог простора.

Црква Свете Тројице преставља прави православни бисер Србије, и ако вас пут нанесе у овај крај наше државе обавезно га посетите.

* извор текста:  Ирена Зарић, Иконостас цркве Свете Тројице у Извору код Босилеграда, Зборник Матице српске за ликовне уметности, књига 37, Нови Сад 2009, 221-249.

*Слике преузете са сајта Врањске епархије http://www.eparhijavranjska.org