понедељак, 24. децембар 2018.

Лебане и Друштво за подизање храма Светог Саве

 Крајем 19. века, тачније 1895.г. на предлог митрополита Србије Михаила оснива се Друштво за подизање храма Светог Саве на Врачару, и то на месту где је Синан-паша спалио мошти српског просветитеља. Балкански ратови и Велики рат успорили су  и прекинули рад Друштва које је обновило рад 1919.г. тј после завршетка Великог рата. На челу старог-новог Одбора налазио се патријарх српски Димитрије. У рад обновљеног Друштва укључило се и Лебане.



По налогу епископа нишког Димитрија у свим намесништвима и парохијама нишке епархије требало је прикупљати добровољне прилоге за изградњу храма Светог Саве. У Лебану је 1921.г. основан пододбор Друштва а повереник је био Васа Т. Поповић, тадашњи архијерејски намесник Јабланички, а прве испоставе основане су у Бошњацу, Косанчићу,  Доњем Коњувцу, Бучумету, Прекопчелици, Слишану, Придворици и Медвеђи а 1925.г. у Равној Бањи.

1925.г. благајни Друштва за подизање храма Светог Саве уплаћено је 95 ондашњих динара, и то: 30 динара од пароха лебанског, 15 динара од пароха равнобањског и 50 динара од капелана бојничког.


1939. године  на дан Спаљивања моштију Светог Саве, тадашњи патријарх Гаврило положио је  повељу са текстом чији део гласи: 

„У име Оца и Сина и Светог Духа, за владе благоветног господара Петра Другог Карађорђевића и Његовог Краљевског Намесништва, благословом и чинодејством Његове Светости Патријарха српског Гаврила и многобројног народа освети се 10. маја љета Господњег 1939.г. овај темељ започетог саборног храма у славу и спомен Светог Саве…. пожртвовањем благочестивог нашег народа и ревносним руководством Друштва за подизање храма Светог Саве на Врачару подиже се овај величанствени храм у Београду на Врачару на месту где су спаљене чесне мошти Светитељеве као видан и вечити споменик дубоке захвалности свега нашега народа своме првом Архиепископу, Учитељу, Просветитељу и Препородитељу српском, великом Угоднику Божјем, Равноапостолу и Светитељу Словена Светом Сави…на добро наше свете православне Цркве, на срећу и напредак нашег узвишеног Краљевског Дома и целог нашег народа. Амин.“ 
 Овом догађају присуствовао је и намесник Јабланички Светозар Костић.
Светозар Костић је наставио рад својих предходника Васе Т. Поповића и Михаила Поповића и огранизовао свештенство свог намесништва да и даље прикупља прилоге за изградњу храма Светог Саве. Тако је 31. јануара 1941.г. на рачун Друштва уплаћен 1041 динар прикупљен у Лебану и парохијама намесништва Јабланичког. Почетак Другог светског рата на простору Краљевине Југославије поново је прекинуо рад Друштва. Априлско бомбардовање и одвођење патријарха Гаврила у немачки логор Дахау, прекинули су сваку активност на изградњи храма.  Доласком културних Немаца уништено је градилиште храма, опљачкана имовима Друштва а простор унутар зидина храма претворен је у ауто-парк војске Трећег Рајха. 




Лебане је између два светска рата препознало значај подизања храма Светог Саве, и сходно својим могућностима прикупљало добровољне прилоге. Данас је храм Светог Саве највећи православни храм на Балкану и можемо поносно рећи и нашом заслугом. Данас у овом тешком времену, повратак Светосављу је повратак духовном јединству целог српског народа и једини пут опстанка.

понедељак, 10. децембар 2018.

"Ђачке муке"




Када упоредимо наше школство са начином школовања у прошлом веку, уочићемо велику разлику. Међутим, оно што је остало исто су "ђачке муке". Оне су исте у свим временским периодима, само осавремењене и прилагођене времену у којем живимо. До мене је дошло писмо једног ученика из 1939.г. у коме се између осталог каже:

"Драги дедо

ево да ти се јавим. Добро сам као што и вама желим. Дедо господин директор је поставио ђаке које пазе на ред и само ако проговориш он те остави без доручка или ручка или вечере или колача. Има и ходничких редара они пазе у ходнику да се не трчи и незадржава ако се мало задржиш останеш без доручка, или ако не наместиш лепо кревет останеш без доручка. Више пута сам остао без доручка. Већи ученици запишу ове мале па остане по цео сто без доручка само да би ови већи ученици више јели. А ми мали трпимо по недељу дана без доручка. Заиста дедо плаћаш 400 динара за мене кад ја не поједем за 200 динара. Онда ме боље испиши из овог интерната да не плаћам џабе новац, јер ја сам видим да не могу да положим трећи разред јер су тешки предмети. Зато треба да се испишем из овог интерната и упишем у Лесковац, да тамо покушам ако могу да положим трећи разред, ако не да не пропада овамо џабе новац. Од како сам дошао ослабео сам 4 кила јер храна није добра и још редари остављају без доручка или другог па мора се ослабити. Зато ме испиши из овог интерната. 

     5.11.1939.г.                                                                    Поздравља вас            
      Сурдулица                                                                  Светислав Костић"

Светислав Костић био је унук Светозара Костића архијерејског намесника Јабланичког, великог националног радника и човека који је битан за локалну историју, тј. за историју Лебана. Било како било, ђачке муке увек имају један  разлог више, допуњен другим разлозима како би се прикрио главни разлог и оправдало нешто сасвим треће - једном речју "ђачке муке".

 

субота, 08. децембар 2018.

"РУШЕЊЕ КАО НАГОВЕШТАЈ ИЗГРАДЊЕ" или Лебане којег више нема

Сакупљајући грађу за монографију о Лебану, наишао сам на пуно занимљивих података, интересантних слика и ретких књига. Једна фотографија старог Лебана, на којој се види урушена зграда старог Дома културе, има наслов РУШЕЊЕ КАО НАГОВЕШТАЈ ИЗГРАДЊЕ.  У тој изградњи нестао је и првобитни изглед Лебана.


Изглед главне улице битно је променио изглед рушењем малих радњи са десне стране улице



Пијачан дан у Лебану

Место на коме се данас налази кафић "Енигма" изгледало је мало другачије

Некада зграда среског суда данас зграда водовода. На слици су срески чиновници из 1934.године. Оно што је посебно интересантно је да се мали зид који се види на слици постојао до нашег времена.


Центар Лебана 1980.г. види се зграда Југобанке.


Култно место Лебна је свакако Грчка кафана, кроз време је мењала свој назив, била је најпре Код српског краља, а затим постала Грчка кафана по новом власнику Јањи Николајевићу који је у Лебане дошао из Јањине (Грчка).




Место на коме се данас налази ОШ "Вук Караџић" некада је било игралиште. У позадини се види некадашња фабрика.


Пумпа у Лебану  осамдесетих година

 Почетак изградње силоса

Почетак изградње амбуланте, садашњег СУП-а


Почетак изградње хотела


Лебане у коме данас живимо свој изглед добило је одамдесетих година прошлог века, тако да старо Лебане више не постоји - осим неколико објеката у центру. То је резултат рушења као наговештаја изградње.