Када упоредимо наше школство са начином школовања у прошлом веку, уочићемо велику разлику. Међутим, оно што је остало исто су "ђачке муке". Оне су исте у свим временским периодима, само осавремењене и прилагођене времену у којем живимо. До мене је дошло писмо једног ученика из 1939.г. у коме се између осталог каже:
"Драги дедо
ево да ти се јавим. Добро сам као што и вама желим. Дедо господин директор је поставио ђаке које пазе на ред и само ако проговориш он те остави без доручка или ручка или вечере или колача. Има и ходничких редара они пазе у ходнику да се не трчи и незадржава ако се мало задржиш останеш без доручка, или ако не наместиш лепо кревет останеш без доручка. Више пута сам остао без доручка. Већи ученици запишу ове мале па остане по цео сто без доручка само да би ови већи ученици више јели. А ми мали трпимо по недељу дана без доручка. Заиста дедо плаћаш 400 динара за мене кад ја не поједем за 200 динара. Онда ме боље испиши из овог интерната да не плаћам џабе новац, јер ја сам видим да не могу да положим трећи разред јер су тешки предмети. Зато треба да се испишем из овог интерната и упишем у Лесковац, да тамо покушам ако могу да положим трећи разред, ако не да не пропада овамо џабе новац. Од како сам дошао ослабео сам 4 кила јер храна није добра и још редари остављају без доручка или другог па мора се ослабити. Зато ме испиши из овог интерната.
5.11.1939.г. Поздравља вас
Сурдулица Светислав Костић"
Светислав Костић био је унук Светозара Костића архијерејског намесника Јабланичког, великог националног радника и човека који је битан за локалну историју, тј. за историју Лебана. Било како било, ђачке муке увек имају један разлог више, допуњен другим разлозима како би се прикрио главни разлог и оправдало нешто сасвим треће - једном речју "ђачке муке".
Нема коментара:
Постави коментар