петак, 27. јул 2018.

БОСИЛЕГРАДСКО КРАЈИШТЕ ПЕВА И ИГРА



На крајњем југоистоку Србије, на тромеђи Србије, Бугарске и Македоније, налази се Босилеград, место где се спајају две културе правећи од места јединствено Босилеградско крајиште препознатљиво по песми, игри, укусној храни, гостољубивим и срдачним људима. Босилеградски крај има своју богату историју, био је под владавином Византије, Бугарске, а од времена краља Милутина 1282.г. па све до доласка Турака био је у саставу Српске државе.




Занимљива је легенда о краљу Буса и краљу Бранку коју су бранили крај од Турака, најпре ја савладан краљ Бранко а онда су се Турци послужили луквством натеравши Краља Бранка да пошаље поруку Краљу Бусилу да изађе из тврђаве, и пошто Турака нема више, да оду на причешће у црву Светог Спаса у селу Рајчиловци. Приликом изласка Краљ Бус је да заповест својим људима да затворе тврђаву и да је добро чувају. Међутим, када је стигао код цркве, Турци су га заробили и убили заједно са Краљем Бранком, а  Босилеград спалили. Према легенди по овом краљу Бусу је и Босилеград добио име. Данас на месту где се спајају Лисинска и Љубатска река стварајући Драговиштицу налази се неистражени археолошки локалитет „Градиште“ који би могао да буде трврђава краља Буса.








Из босилеградског краја је познати бугарски писац Емануил Попдимитров, и етнограф Јордан Захаријев, дописни члан Бугарске академије наука и аутор до сада непревазиђене студије Ћустендилско крајиште.

Од 27. јула до 2. августа Босилеград је домаћин највећег фолкорног фестивала на Југу Србије Крајиште пева и игра, који током пет дана трајања окупи на десетине фолклорних група из Србије, Бугарске, Македоније и других земеља, и готово хиљаду играча из бројних градова, најбољих чувара своје фолклорне и културне баштине. Босилеград 2018.г. слави мали јубилеј десет година постојања фолклорног фестивала Крајиште пева и игра и овом приликом им честитам и желим да трају још дуго и чувају богату културну баштину овог дела Србије.











Босилеградско крајиште са својом ношњом и музиком припада југоисточној кореографској области, фолклорно најбогатијој,  која се простире од Пирота и Босилеграда на истоку до Косовског попоравља на западу и од Врања на југу до Ниша и Алексинца на северу. Препознатљив темперамент људи пренео се на игру, а оригинална ношња Босилеграда препознатљива је широм света. 


уторак, 17. јул 2018.

Име за храброст и хуманост - Магдалена Николић



        После великих победа на Церу и Колубари 1914.г. уследила је нова офанзива централних сила Немачке, Аустро-Угарске и Бугарске под командом генерала Макензена. Суочена са вишеструко бројнијим непријатељем, недостатком муниције и људства 1915.г. српска војска је била приморана на повлачење. Била је то јединствена колона, у којој су се нашли државни службеници, професори, студенти, војводе, народ, велики број српске деце. Била је то непрегледна колона која се повачила, тамо далеко, преко Албанских планина са надом да ће се једног дана вратити у своју отаџбину.
          Окупациона војска је у Србији, у својим окупационим зонама, завела свој систем управе. Лебане се нашло у саставу Моравске војно-инспекцијске области која је била под контролом Бугарске. Начин управе окупационе власти, понашање бугарских чиновника и војника највише су допринели да се у народу јави отпор који ће постепено прерасти у велики народни устанак.





            Устанак у окупираној Србији 1917.г. познатији као Топлички устанак оставио је дубок траг у народном сећању као израз јако националног и слободарског осећања српског народа против окупационих власти. Устанак је избио фебруара 1917.г. и убрзо захватио Косаницу, Топлицу, Јабланицу, Пусту Реку, део према Лесковцу Власотинцу, Пироту, Крушевцу, Копаонику. Почетном акцијом Јабланичког комитског одреда, који су предводили Миленко и Тошко Влаховић и Димитрије Димитријевић, ослобођено је Лебане 1. марта 1917.г.


Лебане 1917.г.
        Међутим, када се оставе по страну ратне операције, узроци и последице устанка, однос устаничких вођа и разлози пропасти устанка, у први план избија хуманост и храброст једне жене - Магдалене Николић.

      Магдалена Николић рођена је 10. августа 1887.г. у Београду у породици трговца Томе Орешковића. Школовала се у Швајцарској, била је удата за народног посланика Гаврила Гају Николића. била је пример добре мајке, супруге, одана својој породици, али и српском народу.
 
          У Лебану је кућа Магдалене Николић била место окупљања. Са троје деце остала је да са житељима Лебана подели тегобе живота у окупацији, док је њен муж народни посланик Гаја Николић одступио са српском војском. Свесрдно је помагала устанике одећом, храном, лековима али и живом речју подршке да истрају у свом раду. У време опсаде Лебана од стране Јабланичког комитског одреда, сашила је српску тробојку и поклонила је ослободиоцима Лебана од бугарске власти.


Једна од ретких фотографија, Магдалена са сином Боривојем, чува се у Народном музеју Топлице у Прокупљу


       Када је у борбама 1917. године велики број војника остао без помоћи, Магдалена је у Лебану организовала болницу. Заједно са неколико жена је прихватала рањенике, превијала их, надгледала и неговала. Своју хуманост је посебно исказала тако што није правила разлику међу рањенима – са подједнаком бригом је неговала и српске и бугарске рањене војнике. На страницама календара Вардар је забележено да су Бугари приликом заузимања Лебана, када су затекли Магдалену како управља болницом, застали „у своме ратном походу“. Приликом уласка у болницу са чуђењем и изненађењем уочили су да ова хумана жена, поред српских, негује и бугарске војнике. Међутим, то није много значило за окупатора: бугарске власти су већ после неколико дана оптужиле Магдалену Николић за сарадњу са српским четницима у Топличком устанку, те је ухапшена и везана спроведена у затвор у Лесковцу. После мучења, изречена јој је смртна пресуда. Стрељана је 19. марта 1917. године у Араповој долини у Доњем Синковцу.
       Тако је Магдалена Николић постала симбол хуманог рада али и начина на који се воли свој народ, своја земља и своја отаџбина. У литератури се среће податак да је приликом спровођења кроз Лебане узвикнула  "Живела Србија!" и одведена је на стрељање. Данас Магдалена има једну улицу у Лебану, а њена кућа се постепено распада, а било би добро кад би била претворена у спомен собу - јединствени спомених погинулим Лебанчанима у Топличком устанку.

четвртак, 12. јул 2018.




Лебане у турским пописима из 15. века



Стефан Лазаревић
       Лебане и околна села настала су у српској средњевековној држави Немањића, о чему сведоче бројни подаци из историје и археологије. Током трајања немањићког периода, Лебане се налази у саставу Дубочице, простране области која се налазила између Јабланице и Ветернице. Доласком Турака настају посебни историјски извори – дефтери – који нам пружају драгоцене на основу којих пратимо последње године постојања српске државе.

      Најстарији коришћени дефтер је Попис области Крушевца, Топлице и Дубочице настао у време прве владавине султана Мехмеда II (1444-1446), У питању је сумарни дефтер, који је настао у периоду између августа 1444. и јула 1445. године и прати збивања у током последњих десет година српске деспотовине. Из самог дефтера види се да су ове области већ биле једном пописане, али тај старији дефтер није до сада пронађен. Дефтеру недостаје почетак, те стога не садржи попис градова већ само села и мезри. Подаци доступни на основу овог дефтера су број кућа, обичних и удовичких, висина прихода, евентуалне обавезе села, а забележене су и промене у вези са тимарима и селима до којих је долазило током периода од десетак година. Дефтер се чува у Градској библиотеци у Истанбулу. 

      Дефтер садржи сумарни попис области Крушевачког санџака (Алаџа Хисар) у којој је било 265 села, 28 мезри и 3 манастира. У овом Дефтеру срећемо и прва села у Лебану:


Тимар Влка и његовог брата Мркше који имају берат султана Мурата - држе село Шарце.


Тимар Ханзине, слуге Луфтије, има берат султана Мехмеда, у поседу држе село Богојевац које има 22 куће, 2 удовице и приход од 1547 акче.


Тимар Рођака Алије  - држи село Врановац које има 14 кућа, 2 удовице и приход од 750 акчи; мезру Ћеновац (забележено и као Ђаиновац) и село Бучумет (дато да се насели) има 49 кућа, 3 удовице и приход од 3732 акчи.


Тимар Сулејмана, Сина ковача Богдана има берат султана Мурата - држи село Црква које има 2 дома и приход од 150 акчи.


Тимар загарџије Мехмеда има берат султана Мурата - држи село Лозане које има 16 домова и  прих од 1301 акчи и село Царичин са 14 домова и приходом од  1124 акчи.



Тимар Касима и Мухамедија синова коџе Фируза раније су били војници сељаци, раздељени су , неки су поново назначени за војнуке. Држе део села Спороштица које има 8 домова.

       Овај дефтер значајан је за историју Лебана јер спомиње села Шарце, Богојевац, заселак села Лалиновац, Доње Врановце, Ћеновац, село Црква за које се сматра да је било западно од Лебана, Царичин и Пороштицу. Поред помена села, дефтер помиње Влка и његовог брата Мркшу, свакако хришћане спахије и сасвим извесне раније властелине српске деспотовине. Такође имамо и прве знаке исламизације па имамо Сулејмана сина ковача Богдана као и Касима и Мухамедија који су најпре били војници сељаци. Користећи се често класним супротностима између феудалаца и сељака Турци су успевали да привуку велики део сељака у своју службу.






За историју Лебана веома је битан и Попис Области Бранковића, који садржи села која су географски припадала Топлици и Дубочици, који су објавили А. Ханџић, Х. Шабановић и Е. Ковачевић носи наслов Дефтер за Вукову област. То је детаљни попис који је извршен под руководством Алије сина Хаџи Јакуба у периоду између 17-26. јуна 1455. године. У дефтеру имамо податке о домаћинствима са свим именима домаћина – мушкараца, као и жена удовица које су биле на челу кућа, а евидентирани су и неожењени мушкарци, иако нису имали засебна домаћинства.

Страница пописа из 1455.г.


         За историју Лебана, овај катастарски попис је битан јер спомиње село Бобовци, које је убицирано као Поповце на реци Шуманци. Село је уписано као тимар Мусе има 5 кућа и приход од 405 акчи. Попис помиње и становнике села, то су: Милутин, Бојко, Радислав, Никола и Драгаш. У истом попису наводи се још једном село Бобовци али овог пута у тимару доганчије Јусуфа, гулама Бегова са 7 кућа и приходом од 585 акчи. Његови становници били су поп Степан, Дука, Димитриј, Оливер, Миливој, Димитриј, Вукашин. Попис бележи и село Радановци које је у хасу Касим-бега субаше Новог Брда. Село има 10 кућа и приход од 1200 акчи, а што је занимљиво село је давало 15 чаброва на ушур од вина. Међу његовим становницима спомињу се Никола, Степан, Радислав, Радивој, Богдан, Остоја, Богослав и Милош. Свакако ово су први по имену познати становници Лебана.

Наредни дефтер од значаја за нашу тему је опширни османски катастарски попис Нишког кадилука настао у априлу 1498. године. Попис је забележио осам села у Дубочици. Од којих се из Лебана спомињу села Врановац и Смрчани. На име ушура од конопље 1498. године у Врановцу плаћено је 185 акчи. Поред пореза на свиње који је износио 127 акчи., убележен је и порез на ситну стоку, највероватније су у питању овце и козе од 352 акчи.

Турски пописи показују неколико битних ствари: прво да су сва места постојала за време трајања српског средњег века, и да становништво  које је живело на овим просторима у 15. веку припада српском народу и православној вери.

 

уторак, 10. јул 2018.





Феликс Каниц на путовању кроз Лебане

 
Феликс Каниц (1829-1904)
 


Чувени аустријски путописац Феликс Каниц је током полувековног обиласка Србије крајем XIX века, оставио веома значајне податке из историје, географије, археологије, етнологије и својим радом и делима скренуо европску пажњу на културно наслеђе Србије.
Овај велики културни радник је битан и за историју Лебана. Наиме он је током 1900.г. прошао кроз наш град и оставио веома значајне податке. Каниц је у Лебане дошао путем Бојник – Мрвеш – Слишане, и у селу Свињарица затекао је остатке неког утврђења из римског периода, пошто Каниц наводи долину Царичине реке није тешко утврдити да се ради о Царичином Граду. У Прекопчелици је описао цркву светог Николе и ту га је дочекао Милутин Илић срески капетан Лебана који је од старне начелника округа одређен да Феликса Каница проведе кроз Лебане. 
Каниц детаљно описује:„Језгро ове мале варошице која тек настаје чини низ кућа дуж Јабланице која је овде широка 45м; на крају тог низа налази се зграда среске капетаније. Главно обележје овог места су две огромне тополе са обимом стабла не мањим од 10м и три моћна орахова дрвета на десној обали реке, поред пешачког моста. Лебане је од давнина хришћанско село са четрдесетак кућа расутих на узвишици поред реке. Године 1900. оно је имало 67 кућа са 460 становника. Високи чардак, ранију турску кулу, капетан Илић је претворио у удобан и пријатан стан, где нас је његова љубазна супруга Јелена поздравила срдачном добродошлицом.“ 
             
Каниц је остао један дан у вароши а потом наставио пут Медвеђе, пошто је два пута прешао реку дошао је до старог хришћанског села Шилова, које је по Каницу било најбогатије у целом крају. Оно што је занимљиво, а Каниц посебно истиче, је то да се по међама великих њива и ливада налазе засађени ораси, липе, дивље маслине, дренак, храстови, конопља расте до висине од 2,5м а становништво само прави ћерамиде у цигланама које се налазе у атару села.
 
Натављајући обилазак Јабланичког среза, Феликс Каниц је наставио пут Лесковца, даље пише: 
 „Да би се олакшао саобраћај између Лебана и лесковачке железничке станице, започето je 1887. године делимично премештањeм стаpor пута. Прошавши поред седам међусобно незнатно удаљених, углавном већих места у долини Јабланице, широкој 3-5 km, стигли смо до богатих Бошњака, где лепа црква и школа стоје у ограђеном, негованом парку листопадног дрвећа; оближња вода, без рибе, површине од шездесетак ари, зове се Церина. Хришћанско становништво, које од давнина живи низводно од Лебана и које je остало верски хомогено, бави се углавном уносним гајењем конопље; поред пута, на пољима, у селима - свуда се то види. Идући старим путем, преко дотрајалог моста, затим поред малог црквишта у Пертату и трагова неког античког насеља, стигли смо до границе лесковачког среза. На новом путу, чију je градњу 1877. започео капетан Тодор Станковац и који je својом средином јако избочен, a c обе стране има дубок јарак, почели смо да срећемо колоне возила најразличитије врсте и људе чија се ношња такође знатно разликовала; то нам je наговештавало близину града, из кога су се ови сељаци враћали, a њихов велик број објашњавао се тиме што je била субота, пијачни дан.

Феликс Каниц је оставио неизбрисив траг цртајући панораму Лебана, што је и уједно први приказ Лебана на некој слици:

Лебане на прелазу векова