Феликс Каниц на путовању кроз Лебане

 

Феликс Каниц (1829-1904)

 

Чувени аустријски путописац Феликс Каниц је током полувековног обиласка Србије крајем XIX века, оставио веома значајне податке из историје, географије, археологије, етнологије и својим радом и делима скренуо европску пажњу на културно наслеђе Србије.

Овај велики културни радник је битан и за историју Лебана. Наиме он је током 1900.г. прошао кроз наш град и оставио веома значајне податке. Каниц је у Лебане дошао путем Бојник – Мрвеш – Слишане, и у селу Свињарица затекао је остатке неког утврђења из римског периода, пошто Каниц наводи долину Царичине реке није тешко утврдити да се ради о Царичином Граду. У Прекопчелици је описао цркву светог Николе и ту га је дочекао Милутин Илић срески капетан Лебана који је од старне начелника округа одређен да Феликса Каница проведе кроз Лебане. 

Каниц детаљно описује:„Језгро ове мале варошице која тек настаје чини низ кућа дуж Јабланице која је овде широка 45м; на крају тог низа налази се зграда среске капетаније. Главно обележје овог места су две огромне тополе са обимом стабла не мањим од 10м и три моћна орахова дрвета на десној обали реке, поред пешачког моста. Лебане је од давнина хришћанско село са четрдесетак кућа расутих на узвишици поред реке. Године 1900. оно је имало 67 кућа са 460 становника. Високи чардак, ранију турску кулу, капетан Илић је претворио у удобан и пријатан стан, где нас је његова љубазна супруга Јелена поздравила срдачном добродошлицом.“ 

             

Каниц је остао један дан у вароши а потом наставио пут Медвеђе, пошто је два пута прешао реку дошао је до старог хришћанског села Шилова, које је по Каницу било најбогатије у целом крају. Оно што је занимљиво, а Каниц посебно истиче, је то да се по међама великих њива и ливада налазе засађени ораси, липе, дивље маслине, дренак, храстови, конопља расте до висине од 2,5м а становништво само прави ћерамиде у цигланама које се налазе у атару села.

 

Натављајући обилазак Јабланичког среза, Феликс Каниц је наставио пут Лесковца, даље пише: 

 „Да би се олакшао саобраћај између Лебана и лесковачке железничке станице, започето je 1887. године делимично премештањeм стаpor пута. Прошавши поред седам међусобно незнатно удаљених, углавном већих места у долини Јабланице, широкој 3-5 km, стигли смо до богатих Бошњака, где лепа црква и школа стоје у ограђеном, негованом парку листопадног дрвећа; оближња вода, без рибе, површине од шездесетак ари, зове се Церина. Хришћанско становништво, које од давнина живи низводно од Лебана и које je остало верски хомогено, бави се углавном уносним гајењем конопље; поред пута, на пољима, у селима - свуда се то види. Идући старим путем, преко дотрајалог моста, затим поред малог црквишта у Пертату и трагова неког античког насеља, стигли смо до границе лесковачког среза. На новом путу, чију je градњу 1877. започео капетан Тодор Станковац и који je својом средином јако избочен, a c обе стране има дубок јарак, почели смо да срећемо колоне возила најразличитије врсте и људе чија се ношња такође знатно разликовала; то нам je наговештавало близину града, из кога су се ови сељаци враћали, a њихов велик број објашњавао се тиме што je била субота, пијачни дан.

Феликс Каниц је оставио неизбрисив траг цртајући панораму Лебана, што је и уједно први приказ Лебана на некој слици:

Лебане на прелазу векова