После
великих победа на Церу и Колубари 1914.г.
уследила је нова офанзива централних
сила Немачке, Аустро-Угарске и Бугарске
под командом генерала Макензена. Суочена
са вишеструко бројнијим непријатељем,
недостатком муниције и људства 1915.г.
српска војска је била приморана на
повлачење. Била је то јединствена колона,
у којој су се нашли државни службеници,
професори, студенти, војводе, народ,
велики број српске деце. Била је то
непрегледна колона која се повачила,
тамо далеко, преко Албанских планина
са надом да ће се једног дана вратити
у своју отаџбину.
Окупациона
војска је у Србији, у својим окупационим
зонама, завела свој систем управе. Лебане
се нашло у саставу Моравске војно-инспекцијске
области која је била под контролом
Бугарске. Начин управе окупационе
власти, понашање бугарских чиновника
и војника највише су допринели да се у
народу јави отпор који ће постепено
прерасти у велики народни устанак.
Устанак
у окупираној Србији 1917.г. познатији као
Топлички устанак оставио је дубок
траг у народном сећању као израз јако
националног и слободарског осећања
српског народа против окупационих
власти. Устанак је избио фебруара
1917.г. и убрзо захватио Косаницу, Топлицу,
Јабланицу, Пусту Реку, део према Лесковцу
Власотинцу, Пироту, Крушевцу, Копаонику.
Почетном акцијом Јабланичког комитског
одреда, који су предводили Миленко и
Тошко Влаховић и Димитрије Димитријевић,
ослобођено је Лебане 1. марта 1917.г.
 |
| Лебане 1917.г. |
Међутим,
када се оставе по страну ратне операције,
узроци и последице устанка, однос
устаничких вођа и разлози пропасти
устанка, у први план избија хуманост и
храброст једне жене - Магдалене Николић.
Магдалена
Николић рођена је 10. августа 1887.г. у
Београду у породици трговца Томе
Орешковића. Школовала се у Швајцарској,
била је удата за народног посланика
Гаврила Гају Николића. била је пример
добре мајке, супруге, одана својој
породици, али и српском народу.
У
Лебану је кућа Магдалене Николић била
место окупљања. Са троје деце остала је
да са житељима Лебана подели тегобе
живота у окупацији, док је њен муж народни
посланик Гаја Николић одступио са
српском војском. Свесрдно је помагала
устанике одећом, храном, лековима али
и живом речју подршке да истрају у свом
раду. У време опсаде Лебана од стране
Јабланичког комитског одреда, сашила
је српску тробојку и поклонила је
ослободиоцима Лебана од бугарске власти.
 |
| Једна од ретких фотографија, Магдалена са сином Боривојем, чува се у Народном музеју Топлице у Прокупљу |
Када
је у борбама 1917. године велики број
војника остао без помоћи, Магдалена је
у Лебану организовала болницу. Заједно
са неколико жена је прихватала рањенике,
превијала их, надгледала и неговала.
Своју хуманост је посебно исказала тако
што није правила разлику међу рањенима
– са подједнаком бригом је неговала и
српске и бугарске рањене војнике. На
страницама календара Вардар је
забележено да су Бугари приликом
заузимања Лебана, када су затекли
Магдалену како управља болницом, застали
„у своме ратном походу“. Приликом
уласка у болницу са чуђењем и изненађењем
уочили су да ова хумана жена, поред
српских, негује и бугарске војнике.
Међутим, то није много значило за
окупатора: бугарске власти су већ после
неколико дана оптужиле Магдалену Николић
за сарадњу са српским четницима у
Топличком устанку, те је ухапшена и
везана спроведена у затвор у Лесковцу.
После мучења, изречена јој је смртна
пресуда. Стрељана је 19. марта 1917. године
у Араповој долини у Доњем Синковцу.
Тако је Магдалена Николић постала симбол хуманог рада али и начина на који се воли свој народ, своја земља и своја отаџбина. У литератури се среће податак да је приликом спровођења кроз Лебане узвикнула "Живела Србија!" и одведена је на стрељање. Данас Магдалена има једну улицу у Лебану, а њена кућа се постепено распада, а било би добро кад би била претворена у спомен собу - јединствени спомених погинулим Лебанчанима у Топличком устанку.
Нема коментара:
Постави коментар