недеља, 25. новембар 2018.

Храм Свете Тојице у Тулару

 Храм Свете Тројице налази се у селу Тулару, 18 километара од Медвеђе, на путу који вековима повезује  Лесковачку котлину са Косовским Поморављем.
Бројни археолошки остаци попут кастела на Брајинском и Мркоњском вису, остаци рударске активности - самоков у Тулару, опека, предмети од метала, фибуле и саркофаг сведоче о богатом културно-историјском наслеђу Тулара и околине. Своје име Туларе дугује српском средњем веку и то - тулама које су служиле за ношење стрела. Новија истраживања показују да је Туларе у средњем веку било жупа која је са оближњим Брвеником припадала челнику Муси - зету кнеза Лазара. Интересантна претпоставка повезивања Брвеника на Ибру и Брвеника код Тулара свакако заслужују више пажње јер ће помоћи да се додатно расветли локална историја читавог Јабланичког краја. Још један веома важан сведок српске прошлости је манастир Свете Богородице Брајинске који је по предању подигао цар Урош и даривао га манастиру СВетог Пантелејмона на Светој Гори. Манастир је посвећен икони Богородице Пећке али није преживео турску најезду и вероварно је био срушен током 15. века. Обнова је почела 1997.г. на темељима старе цркве подигнута је нова, а 2010.г. изграђен је црквени конак.
 
Икона Богородице Пећке
Занимљиво је предање које је записао тадашњи учитељ у Реткоцеру Светозар Костић, да је у Тулару живео Вук Бранковић, а као основ за предање послужио му је сребрни новац на натписом ВЛК пронађен у њиви Радоја Радовића. Од знаменитости свакако треба поменути и Туларску бању која  се налази на надморској висини од 570м и до ње се долази макадамским путем са десне стране од цента Тулара, на један километар од туларске школе.


"Црква Свете Тројице подигнута је на темељима старог храма, али мањих димензија, јер је  стара цеква била много већа." Стоји у извештају Светозара Костића, архијерејског намесника Јабланичкох који је 1925.г. извршио преглед цркве.









Црква је подигнута у византијском стилу у облику лађе са кубетом, а подигли су је Срби из Црне Горе и Старе Србије насељени у Тулару, о чему  сведочи натпис изнад улазних врата: "У славу Свете Тројице овај храм сазида се 1902.г. трудом и добровољним прилогом побожних Срба из Црне Горе и Старе Србије овде на граници Краљевине Србије досељених."


Свети Антимис положен је 12. јануара 1903.г. благословом епископа нишког Никанора, а положио га је Стева Комненовић намесник лесковачки уз саслужење пароха туларског Васе Вукићевића и ђакона Светозара Костића иначе учитеља у Реткоцеру. Звоно је црква добила случајно. Наиме, Друштво "Кнегиња Љубица" спремила је звоно за храм Светог Атанасија у Богомину у Старој Србији, међутим турске власти код Ристовца су зауставиле пошиљку а заслугом Васе Вукићевића  и Светозара Костића звоно се нашло у Тулару. На звону постоји натпис: "Храму Светог Атанасија у Богомину 1897 салише ме браћа пл. Бате синови звонолијца у Вршцу." Захваљујући средствима Министарства Вере црква у Тулару добила је 10.000 динара 1925.г. које је искористила за оправку цркве и изградњу звоника који и данас стоји. Дрвени иконостас направљен је у првим деценијама 20. века.


Још једна занимљивост је да је свака црква имала свој печат :

Туларе је некад било посебна парохија састављена од села: Реткоцер, Браина, Губавци, Пороштица, Чокотин, Туларе, Медевце, Мркоња, Богуновац, у којима је живело 4147 становника, а у самом Тулару било је 84 домова у којима је живело 462 становника. Данас је Туларе део сијаринскобањске парохије, а у самом месту живи око 160 становника. 

Од свештеника који су опслуживали Туларску парохију треба споменути Васу Вукићевића (1893-1915), Петра Шаулића (1918-1919), јеромонаха Мелентија (1919-1925) и Николу Стошића (1925-1974). Васа Вукићевић је погинуо у Црној Гори приликом повлачења српске војске у Великом рату, Петар Шаулић је отац чувене Јелене Шаулић чувене комите из Топличког устанка, а Никола Стошић је најдуже боравио у парохији и сахрањен је на гробљу у Тулару.
Туларско гробље је посебна прича, то је музеј српске прошлости под ведрим небом. Један за другим нижу се гробову поднаредника, наредника каплара и капетана Гвозденог пука, на сликама се виде храбра лица бесмртних јунака који сведоче о славном времену Тулара током Великог рата јер је тада имало више официра него што данас има становника.

Причу о великом националном раднику Васи Вукићевићу и херојима Гвозденог пука употпуњују слике Тулара које остављају пролазнике  без речи, остављајући им могућност да причу о Тулару доживе на свој начин.




Посвећено Весни Вујовић Мијајловић, жени која је била великог срца и  душе питоме и благе каква је туларска жупа....

четвртак, 8. новембар 2018.

140 година од ослобођења Лебана


Лебане данас слави свој дан светог великомученика Димитрија. Свети Димитрије живео је у Солуну у IV веку и један је од најпоштованијих војника страдалника за Христову веру. Култ светог Димитрија се брзо проширио код Срба у средњем веку и опстао је до данашњих дана. 
Општинско веће је на својој седници од 5. априла 2017.г. донело одлуку којом прихвата ново идејно решење грба Лебана, на ком је поред Јустинијана приказан и свети Димитрије. 

Ово је време када славимо и 140 година од ослобођења Лебана од турске власти, тако да сматрам да је битно да поменемо оне војнике које су под командом генерала Милојка Лешјанина ослободиле Лебане  7. јануара 1878.г. управо од тада Лебане почиње да живи свој слободни живот у међународно признатој Кнежевини Србији. Тако да Лебане није формирано 1878.г. него је тада ослобођено од турске власти. Само помена ради први пут се Лебане у историским изворима помиње 1516.г. и то у турском дефтеру као Хлебан, насеље је свакако формирано за време српске средњевековне државе и то за време деспота Стефана Лазаревића, када крајеви Дубочице којима је припадало и Лебане, добијају свој стратешки значај као крајиште и простор кроз који воде важни путеви ка Новом Брду.

Човек који је ослободио Лебане - Милојко Лешјанин

Неколико недеља пре ослобођења формиране су управе за ослобођене пределе, Лебане је припало Лесковачкој управи. Управа Лесковачка формирана је 11. децембра 1877.г. и постојала је до марта 1878.г. На подручју Лесковачке управе многе цивилне послове обављали су војни органи. Садашње власти морају да одрже сигурност и да подмирују најпрече потребе, у лесковачком крају општина мора бити из повише села, стоји у извештају Манојла Марића, који је према Списку општина и села у нахији Лесковачкој пописом утврдио 215 села која су оранизована у 32 општине, две варошке – Лесковац и Власотинце – и тридесет сеоских општина, с аукупно 11691 кућом.
Општине су организоване у три среза:
  • лесковачки са центром у Лесковцу (17 општина)
  • властотиначки са центром у Власотинцу (11општина)
  • пусторечки са центром у Бојнику (3 општине)
У овој подели лебанска села, и само Лебане, припадали су Лесковачкој управи и пусторечком срезу, а организована у две општине Лебанску и Бошњачку. Бошњачка општина обухвата обе стране реке Јабланице са ослонцем на вододелнице Јабланице и Пусте Реке с једне, и Јабланице и Ветернице с друге стране, окружена је атарима Турековачке, Лебанске и Бунушке општине. Оптина има једног председника, 2 члана и 11 одборника, сачињавају је села

Село
Број кућа
Бошњаце
58
Пертате
62
Тогочевце
38
Ћеновац
17
Цекавица
20
Лугаре
15
Ждеглово
20
Коњино
25
Доње Врановце
18
Пусто Војловце
25
Смрчје
2 арнаутске

Лебанска општина налази се са обе стране Јабланице захвата северне притоке Пусте Реке а јужно доњи ток Поповачке реке. Општина има председника, два члана и 8 одборника. Лебанска оптина је имала 164 српске и 205 арнаутске куће сачињавају је села

Село
Куће
српске
Куће
арнаутске
Лебане
24

Шумане
70

Шилово
30

Прекопчелица
20
10
Штулац и Гегља
20
20
Растељица

20
Горње Врановце

45
Кривача

30
Поповце

30
Радиновац

40
Рујковац

40
Убрзо је седиште Јабланичког среза пренето у Лебане, а до изградње  неопходне зграде, седиште среза је било смештено у црквеном конаку храма свете Петке у Бошњацу. Према закону о уређењу ослобођених предела који је кнез Милан потписао у Нишу 3 јануара 1878.г. успостављају се 4 округа, за нас значајан Топлички округ који је имао пет среза: Прокупачки, Добрички, Куршумлијски, Пусторечки, Јабланички. Лебане је било среско место, а све до 1890.г. било је у саставу Топличког округа  када је новом административном поделом припало Врањском округу.

1883.г. имамо детаљне податке за прве народне представнике лебанске општине:

Председник:
Јоргаћ Марјановић
Кметови:
Кузман Трајковић из Поповца
Стоша Крстић из Гргуровца
Станко Николић из Клајића
Миладин Ивановић из Врановца
Станко Цветковић из Коњина
Јања Мићовић из Лебана
Коста Ђокић из Коњина
Стаменко Миљковић из Ждеглова
Милош Стевановић из Шилова
Стеван Пешић из Криваче

Одборници:
Стојча Јовановић из Прекопчелице
Цветан Јовановић из Шилова
Јовча Ранђеловић из Поповца
Стоша Стевановић из Клајића
Цветан Здравковић из Шумана
Ставра Стојковић из Коњина
Цветан Анђелковић из Лебана
Ђока Пешић из Врановца
Младен Ђођевић из Гргуроваца
Ставра Ђорђевић из Ждеглова

Због свог положаја и мреже путева Лебане је постало важно место  а пре свега због трговине.  Лебане је 30. маја 1912.г. проглашено за варошицу.

Лебане између два светска рата
Зграда среског суда у Лебану 1934.г.
Повод је леп, дан Лебана и дан светог Димитрија, и прилика да се подсетимо значајних имена и догађаја из историје. Срећан нам дан!

Свети и славни великомучениче Христов, Димитрије, брзи помоћниче и топли заступниче онима што ти с вером притичу! Одважно стојећи пред небеским Царем, испроси нам од Њега опроштај сагрешења наших и избављење од свепогубне болести, од земљотреса, од потопа, од огња и мача и од вечне казне. Моли Његову благост да буде милостив према овом граду, према овој обитељи и свакој земљи хришћанској. Измоли нам код Цара над царевима победу над непријатељима и васцелој држави мир, спокој, чврстину у вери и побожни напредак. Нама, пак, који поштујемо твој часни помен испроси благодатно укрепљење за добра дела да бисмо се, угодивши њима нашем Господу Исусу Христу, твојим молитвама удостојили да наследимо Царство небеско и да Га вечно прослављамо са Оцем и Светим Духом. Амин.