Путевима земље дариване: Храм Свете Тојице у Тулару

Храм Свете Тројице налази се у селу Тулару, 18 километара од Медвеђе, на путу који вековима повезује Лесковачку котлину са Косовским Поморављем.

Бројни археолошки остаци попут кастела на Брајинском и Мркоњском вису, остаци рударске активности - самоков у Тулару, опека, предмети од метала, фибуле и саркофаг сведоче о богатом културно-историјском наслеђу Тулара и околине. Своје име Туларе дугује српском средњем веку и то - тулама које су служиле за ношење стрела. Новија истраживања показују да је Туларе у средњем веку било жупа која је са оближњим Брвеником припадала челнику Муси - зету кнеза Лазара. Интересантна претпоставка повезивања Брвеника на Ибру и Брвеника код Тулара свакако заслужују више пажње јер ће помоћи да се додатно расветли локална историја читавог Јабланичког краја. Још један веома важан сведок српске прошлости је манастир Свете Богородице Брајинске који је по предању подигао цар Урош и даривао га манастиру СВетог Пантелејмона на Светој Гори. Манастир је посвећен икони Богородице Пећке али није преживео турску најезду и вероварно је био срушен током 15. века. Обнова је почела 1997.г. на темељима старе цркве подигнута је нова, а 2010.г. изграђен је црквени конак.


Икона Богородице Пећке

Занимљиво је предање које је записао тадашњи учитељ у Реткоцеру Светозар Костић, да је у Тулару живео Вук Бранковић, а као основ за предање послужио му је сребрни новац на натписом ВЛК пронађен у њиви Радоја Радовића. Од знаменитости свакако треба поменути и Туларску бању која се налази на надморској висини од 570м и до ње се долази макадамским путем са десне стране од цента Тулара, на један километар од туларске школе.

"Црква Свете Тројице подигнута је на темељима старог храма, али мањих димензија, јер је стара цеква била много већа." Стоји у извештају Светозара Костића, архијерејског намесника Јабланичкох који је 1925.г. извршио преглед цркве.

Црква је подигнута у византијском стилу у облику лађе са кубетом, а подигли су је Срби из Црне Горе и Старе Србије насељени у Тулару, о чему сведочи натпис изнад улазних врата: "У славу Свете Тројице овај храм сазида се 1902.г. трудом и добровољним прилогом побожних Срба из Црне Горе и Старе Србије овде на граници Краљевине Србије досељених."

Свети Антимис положен је 12. јануара 1903.г. благословом епископа нишког Никанора, а положио га је Стева Комненовић намесник лесковачки уз саслужење пароха туларског Васе Вукићевића и ђакона Светозара Костића иначе учитеља у Реткоцеру. Звоно је црква добила случајно. Наиме, Друштво "Кнегиња Љубица" спремила је звоно за храм Светог Атанасија у Богомину у Старој Србији, међутим турске власти код Ристовца су зауставиле пошиљку а заслугом Васе Вукићевића и Светозара Костића звоно се нашло у Тулару. На звону постоји натпис: "Храму Светог Атанасија у Богомину 1897 салише ме браћа пл. Бате синови звонолијца у Вршцу." Захваљујући средствима Министарства Вере црква у Тулару добила је 10.000 динара 1925.г. које је искористила за оправку цркве и изградњу звоника који и данас стоји. Дрвени иконостас направљен је у првим деценијама 20. века.

Још једна занимљивост је да је свака црква имала свој печат :

Туларе је некад било посебна парохија састављена од села: Реткоцер, Браина, Губавци, Пороштица, Чокотин, Туларе, Медевце, Мркоња, Богуновац, у којима је живело 4147 становника, а у самом Тулару било је 84 домова у којима је живело 462 становника. Данас је Туларе део сијаринскобањске парохије, а у самом месту живи око 160 становника.

Од свештеника који су опслуживали Туларску парохију треба споменути Васу Вукићевића (1893-1915), Петра Шаулића (1918-1919), јеромонаха Мелентија (1919-1925) и Николу Стошића (1925-1974). Васа Вукићевић је погинуо у Црној Гори приликом повлачења српске војске у Великом рату, Петар Шаулић је отац чувене Јелене Шаулић чувене комите из Топличког устанка, а Никола Стошић је најдуже боравио у парохији и сахрањен је на гробљу у Тулару.

Туларско гробље је посебна прича, то је музеј српске прошлости под ведрим небом. Један за другим нижу се гробову поднаредника, наредника каплара и капетана Гвозденог пука, на сликама се виде храбра лица бесмртних јунака који сведоче о славном времену Тулара током Великог рата јер је тада имало више официра него што данас има становника.

Причу о великом националном раднику Васи Вукићевићу и херојима Гвозденог пука употпуњују слике Тулара које остављају пролазнике без речи, остављајући им могућност да причу о Тулару доживе на свој начин.