Идеологија Светог Саве

Свети Сава, заједно са Стефаном Немањом и Стефаном Првовенчаним, представља прекретницу у српској историји и култури. Својим деловањем, беседама и књижевним радом ствара визију српске културе и државности. Његово доба је доба стварања јединствене државе Немањића и  српске средњевековне културе. То је период када култура постаје самостална, када се стварају  дела која припадају старим обрасцима, али са новим српским темама. Ма колико се истицао у први план хришћански универзализам, јасно се  осећа национални и народни карактер културе.

 

 

Епоха тринаестог века није прва епоха српске културе и државности. У том периоду је припремљен пут, створени су обрасци, формиран језик, проширена хришћанска вера на цео народ, и тек са делом Светог Саве и развојем независне српске цркве, државе и културе, стара култура добија ону садржину који ће је учинити активним и оригиналним чланом заједнице православних народа. А то би био и у најкраћем и идеолошки програм оснивача српске државе. Српска култура и идеологија тог времена је биле су израз друштвене и националне самосталности. Од тада Срби крећу једним јасним путем. Путем који им је својим животом и делом зацртао Свети Сава. У 13. веку се формирају обрасци  српске културе: Нормира се језик, профилише архитектура, формирају се главни културни центри немањићке Србије - Хиландар, Студеница, Жича, Милешева, у којима се византијска културна основа допуњава делима српске културе. У њима се остварује живи континуитет преднемањићке и немањићке православне културе и идеологије.

   

Манастир Студеница

 

  Светосавска култура је створена из жеље да се у Србији створи хришћанско друштво, то јест да се у конкретној реалности служи Богу и народу. Светост владара и црквених поглавара је покренула људе немањићке епохе на послу стварања светосавске културе. Светост људи, заједно са делима која су из тога произилазила, је улог који је наш народ дао православној и европској цивилизацији тог времена. Преко првих Немањића, преко свете династије, Срби постали у хришћанском смислу прави народ – божији народ. Народ који има своје заступнике пред Богом, као мало који народ европске историје. То је теолошки темељ државне идеологије средњевековне Србије. Самостална црква и самосвојна култура је израз аутентичног и оригиналног доживљаја хришћанства у српском народу. Светосавље је у првом реду то, па тек онда и израз друштвене и националне самосталности и самосвести. Светост људи је знак зрелости једног хришћанског народа, а светост бројних владара је изузетак у историји хришћанских друштава.

Улогу зачетника српске осамостаљене културе има Свети Сава најмлађи син великог жупана Стефана Немање, творац српске цркве и националног програма тринаестог века. Још као младић, са световним именом Растко, напустио је управу Хумском облашћу, да би у Светој Гори примио монашки чин. Мотивација која је Светог Саву довела на Свету Гору је она иста која га је после водила натраг у Србију или на ходочасничка путовања по светим местима истока. То је оно за чим је читав свој живот жудео, ма где се налазио и ма шта радио и колико далеко доспео у на том путу. Увек и свугде бити посвећен Богу и православној вери, служећи директно преко молитве и поста у пустињској аскези или посредно преко помагања свом народу у многим сферама живота. Са сопственим моралним и духовним угледом, али и очевим владарским, он је добио од византијског Цара Алексија Анђела 1198.г. одобрење, а касније и хрисовуљу којом се опустели манастир Хиландар ставља под управу Симеона и Саве као потпуно самоуправан – слободан манастир. Оснивање српског манастира на Светој Гори, огњишту православне културе и духовности, открива тежњу првих Немањића да створе један јак српски духовни и идејни центар. Они су тиме хтели да Србе јаче и дубље вежу за Традиције православног Истока, али и да створе основу за стварање самосталне српске цркве, културе и државности. Све, од државе, културе, црквеног живота је било у служби напретка Срба у хришћанском смислу. Хиландар је једна од кључних чињеница идеолошког програма “очева оснивача”.

 

Очеви оснивачи: Стеган Немања, Свети Сава и Стефан Првовенчани

 

Стварањем аутокефалне српске цркве је омогућено да се интегрише српски народ на темељу православне вере и источне културе. Национално уједињење није било само себи сврха, као што је то често случај код модерних националних покрета, већ је то било средство подизања нивоа хришћанског живота и духа код народа. Интеграцијом хришћанског и националног у једној разумној и здравој синтези је испуњење захтева хришћанског програма моралног и духовног препорода, али ништа мање и испуњење националних интереса. И колико видимо та синтеза није била идеолошка мешавина, већ мудро уклапање хришћанских начела и идеала у традиционални и свакодневни живот српског народа. Свети Сава је истовремено био универзално хришћански оријентисан и искрено предан националној идеји. Може се слободно рећи да је тиме национално уједињење доведено до свог највишег степена јер је засновано на једном духу и једној идеји. Редак је пример, ако не и јединствен у Европи, раног стварања тако самосвојне националне цркве и културе с једне и толико верне хришћанској традицији првог миленијума. Можемо се присетити да су народи западне Европе тек више векова касније добијали богослужење и књижевност на свом језику, своју црквену самосталност и културни идентитет и то по цену крвавих ратова. 

Манастир Жича

 

Црква је интегрисала народ и утицала на развој у свим областима живота, али је исто тако православље постало толико битно да буде темељ и суштина српске националне свести културе и начина живота. То је довело до спајања верског, националног и егзистенцијалног у једно несливено јединство. Јединствена црквена организација, јединство вере, обреда, погледа на свет и начина живота приближавају и уједињују људе једног народа на моралним и духовним темељима, без обзира колико били географски или социјално удаљени. Један и јединствена вера повезује разне крајеве, превазилазећи  подвојености и супротстављености. Црква је свима нудила “заједничке симболе и традиције”.Он је цркву устројио много озбиљније и активније него што је био до тада случај. Развијена је делатност великих манастира, активирани су нови епископски центри, старање о мисионарском раду је стављено у дужност протопоповима.  

У Служби светом Симеону, Светог Саве, које је класично култно, литургијско дело  потпуно се подређује канонима византијских "служби". То је збир литургијских песама, молитви и обредних структура у одређеном поретку. Оне су уз житија органски наставак библијских и литургијских "свештених" књига. Њиме се служи Богу или светоме. То је одавање поште и прослављање онога коме је посвећена служба. То није само једноставна "глорификација" и подсећање  као на западу, већ вишедимензионалан вид испољавања човековог религиозног бића. Служење је остваривање односа сарадње  божанског и људског, и то благодатним дејством самог Бога. Служење је и пут и циљ хришћанског живота, простор у ком се, привидно антиномично, остварује истинска слобода и човечност. Служба је све то и још више, заједно са морално поучним моментима, које заједно чине дубок егзистенцијалан доживљај заједнице са Богом и са људима. Створити једну спасоносну духовну, мистеријску, молитвену, и практично врлинску заједницу је био примарни циљ Светог Саве. Све остало, од просвете, уметности до политике и дипломатије је требало да служи циљу стварања од српског народа једне органско-духовне заједнице - Цркве. И служба Светом Симеону треба да буде народна молитвена жртва којом се јача и потврђује припадност једној заједници идеје и живота. При томе је кључно да се око култа Светог Симеона (а после и Светог Саве) формира доживљај нације као култне и еклесијалне заједнице.

фреска Бели Анђео, манастир Милешева

Црква, по Светом Сави, треба да служи народу и његовом спасењу, а не да народ служи црквеној хијерархији што је често био случај када је црквена хијерархија била састављена од странаца. Циљ првог архиепископа СПЦ је био да се створи народна и српска црква јер само таква може најбоље служити спасењу свога народа. Стварао је народну цркву која је на том пољу била верна библијским традицијама народне вере, духу хришћанске цркве првих времена, као и идејама и канонима рановизантијских светих отаца.

Српска средњевековна мисао и владајуће идеје су библијске, хришћанске, православне и византијске. То значи да су све окренуте једном центру - Христу. Све, од власти, уметности до обичаја и животних идеала је окренуто овом центру и њиме прожето. Филозофија и идеологија Светог Саве је потпуно православна, хришћанска, монашка и канонски црквена у смислу византијске цивилизације. Он је у том смислу најдоследнији "византинизатор" Србије и српског народа у историји.

За друштвену и политичку стабилност је било битно и утврђивање јединства државе и цркве у православном исповедању вере. Не само од црквеног значаја већ и од идеолошког је Савин "чин обновљења свете истините вере православне" у Жичи 1221, који представља српску редакцију Синодика православља. Тим актом је утврђена и учвршћена ортодоксност српске цркве, државе и друштва. На самом почетку истински независног црквеног и политичког живота у српској цркви, држави и народу је утврђена и потврђена православност у служби ортодоксног веровања и начина живота, ограђена од јеретичких заблуда (католика и других јереси) и тако дефинисала светосавски национални идентитет и у позитивном (шта јесте) и у негативном смислу (шта није). Тако је православност постала конститутивни елемент српске државне идеје и идеологије, али и суштина националног идентитета који се постепено формирао на тим основама. Тако се и на том плану учврстио склад цркве и државе, јединство народа и вере.

Манастир Хиландар

Допринос Светог Саве политичкој теорији и пракси хришћанске идеологије је јасно и недвосмислено дефинисање државе као органско-духовне заједнице вере и народа. Идеал је једна вера, један народ и једна држава. А унутар ње мора да постоји саборно јединство духовне и световне власти које служе истом циљу. Зато је повратак Светосављу, повратак духовном и националном јединству српског народа и једини је пут који води ка спасењу.