Легенда: "Кад су Пертаћани зидали цркву"

Црквена историја нашег краја је веома богата, готово да нема села у коме се не налазе остаци цркве за коју немамо податке када је подигнута. Већина наших црква потиче из периода српске средњевековне државе, а то потврђују археолошка истраживања. Највећа несрећа читавог краја је долазак Турака, а посебно Арнаута, који су се потрудили да избришу сваки траг постојања Срба, и зато су немилосрдно рушили цркве и застрашивали народ који се склања у Врањску Пчињу, чекајући да поново чује звоно слободе и врате се у стари завичај.

Црква Светог Јована у Пертату (преузета са фејсбук странице Пертате)

Пертате је старо српско село. Пертате први пут помињу турски извори из 1516. године. Под Турцима је Пертате било тимарско село и мењало је своје тимарнике. Један од тимарника пертатских затражио је од султана да му изда ферман на основу кога он могао да убира десетак и од јањушког манастира Св. Јован, јер се, према тадашњим схватањима, црква Св. Јован у Пертату „преселила“ код села Јањуше, чиме је пертатски бег изгубио право на десетак од „пресељеног“ манастира. Бег је добио дозволу од султана, па је овај убирао десетак од манастирских добара. Према казивању мештана у селу Пертату су биле три господарске куле. Једна је била Али-бегова и у њој је овај Турчин, можда потомак једног од помуслимањених хришћана из XVII века, живео са својом породицом. Да ли је он био госпдоар села није познато, као што није познато чије су биле две преостале куле. Историја спомиње и црквиште у атару села, али без тачне године настанка цркве.

 У народном сећању сачуване су две верзије легенде о томе како су Пертаћани зидали цркву.

Према првој легенди: У давна времена путовао је неки дервиш и пут га је нанео до села Пертата. Преноћио је у кући два брата Јована и Илије. Дервиш је ујутру рано устао и кренуо ка Лесковцу, али је заборавио своје бисаге у којима је било доста пара. Браћа одмах узму оне бисаге, нађу дервиша и врате му их. Дервиш их само погледа, прибележи им имена и захвали им се. Браћа се врате у Пертате срећни што су се решили невоље и несвесни да им је у гостима био нико други до османски султан. После извесног времена, султан позове браћу у Цариград. Путујући, разговарали су  и саветовали се како да се понашају. Јован рече свом брату Илији: "Ако се спасемо и останемо живи, тражићу од цара дозволу и новац да сазидам цркву на путу до Пертата, па ћу ту и да се закалуђерим" на то му Илија одговори: "Само да сачувамо живе главе, ја ћу молити цара да ми дозволи да се потурчим и да ми помогне да подигнем џамију у Лесковцу". Кад су стигли у Цариград, одведу их цару, а браћа препознаше оног дервиша, па онако збуњени рекоше цару своје жеље. Цар им испуни жеље богато је даривао Јована и даде му ферман да подигне цркву, а Илија се потурчи и доби име Алија и даде му новац да подигне џамију. Постоје две верзије где је Јован подигао цркву, једна је да је црква подигнута у Пертату, где су до нашег времена били остаци цркве, а данас је црква светог Јована.

По другој верзији Јован је нашао погодно место у јашуњској шуми и ту подигао цркву око које је касније подигао манастир.

Према другој легенди:  Султан селим преобучен у просјака обилазио је села и градове свога царства, и тако дође у село Пертате. Сељани се сажале на просјака, дадоше му соли  и хлеба и угостише га у својим скромним домовима. При поласку из села просјак није могао да прође преко реке, па га је један сељанин пренео на својим леђима. Просјак сврати у кућу овог сељанина и дарова његовом тек рођеном детету завежљај пун дуката и оде. После извесног времена Селим позва сељака да оде у Цариград.  Када је дошло со сусрета  сељак је био зачуђен што на престолу  седи просјак којег је пренео преко воде. Цар му је рекао да се не плаши већ да од њега тражи шта хоће. Сељак се размисли и затражи од цара да му да ферман да може у свом крају да подигне цркву. По поврату Пертаћанин подиже цркву код реке Јашуње.

Иако су ово само легенде, не треба заборавити једну ствар да оне садрже старе и заборављене истине, а чак и када нису поуздане  представљају лепе допуне локалне историје. Када је историја у питању, чувене Јашуњске манастире односно манастире Светог Јована Претече  и манастир Ваведења Пресвете Богородице, подигли су чланови породице Кантакузин у периоду 1517-1542 године, и представљају прави бисер православне историје читаве Лесковачке котлине. А лепа је и помисао да су људи из нашег краја барем причом везани за ове манастире.

Данас на остацима цркве у Пертату подигнута је  нова црква, у непосредној близини пута Лебане-Лесковац и прави је православни украс лебанског краја.

Модел цркве Светог Јована у Пертату, рад Игора Ђорђевића