Бројни
чиновници су дошли у Лебане крајем 19. и
почетком 20. века, Многи од њих су остали,
и њихови потомци и данас живе у Лебану,
други су отишли али за собом оставили
писане трагове, сабирајући своје зтиске
о Лебану на почетку 20. века. Такав је
случај са једним писаром који је по
казни послат у Лебане. Своје утиске о
Лебану под наловом Слике из Јабланице,
потписане иницијалима К. С. Д. објавио
је у Полицијском гласнику 1903. године.
Био
сам као громом погођен, када ми један
пријатељ рече да сам премештен за писара
у срезу Јабланичком. Отићи из једне боље
варошице у Србији, у мање место, у опште
је незгодна ствар, али отићи баш у Лебане,
у ту пустињу, како сам ја мислио, то је
ужас. Проклињао сам и онога, коме паде
на памет, да ме тако незгодно баци с
краја на Србије, у времену, кад се на
прагу лепи пролетњи дани, кад су на прагу
богати сабори у равној Мачви и излети
у њеним селима. Али и поред свега
проклртства, које сам ја излио на прилично
дебелу главу свога начелника, који ме
није мирисао и тражио да ме преместе,
ваљало је ићи у Лебане.
Са
болом у души, са осећајима човека који
иде на вечиту робију, ја сам ушао у лађу
која је пловила за Београд. Ништа ме
није интересовало. (…) Локомотива
писну, и њен силан глас разлегаше се по
ноћној тишини мирнога Београда, а ја
овај глас не знам ни сам зашто, поредих
са урликом вукова, које ћу слушати
по непроходним гудурама сироте Јабланице.
Сутрадан
сам из Лесковца кренуо за Лебане. После
вожње од два сата, са једног виса угледасмо
две три кућице и кочијаш викну: Лебане!
Кад сам ушао у једну механу, која је у
Лебану онда била, па видео онај јад од
нечистоће, видео она мрачна лица сакупљене
око големе подеране пећи, која је димила
на све стране, да вам сузе одмах полете
из очију, моје нерасположење се уздигло
до очајања.
Сутрадан сам се већ јавио на посао јер
благодарећи момачком животу, ја нисам
имао ништа више од ствари сем једног
куфера те нисам имао потребе, да се
користим дводневним роком за
тражење стана и смештање. “Баш
добро!”, рече ми капетан, ево бар одмах
можете у срез, да познате прилике овог
краја, па ми пружи један акт у коме суд
општине бувске јавља да је убијен
Арнаутин Ариф Османовић. Ја и лекар, на
малим коњићима и рђавим седлима који
су узети под кирију од мештана кренули
смо сутеском реке Јабланице, окружени
дивном лепотом природе. Све је било
пренуло из дугога земаљског сна. Гора
на осоју озеленила, земља прекривена
зеленилом, а по гдегде љубичица промаља
своју миришљаву главицу. Птице прелетају
с гране на грану, цвркутајући своје
кратке испрекидане песмице.
Скоро
три сата пролазили смо кроз ову дивну
лепоту природу, газећи толике потоке и
потоке док нисмо дошли у село Бувце.
Целокупна појава села казује вам
сиротињу, колико материјалну, толико и
по другим особинама. Кућице мале,
неокречене, покривене у већини слмом,
а гдегде ћерамидом, једва ако би се могле
поредити с појатама других крајева
Србије. Деца разбарушена, јадно одевена,
седе наслоњена на дуварове кућа. Женски
свет бежи при свакој појави нашој. То
су Арнаутке и оне се склањају кад могу
и од људи своје вере, а од нас то већ чине
неизоставно. Пред нама је била маса
Арнаута са белим пешкирима око главе,
мрким кошчатим лицима, браде подбријане,
седели су по авлији на земљи, а једни
беху место клупе употребили процеп
једних волујских кола. Кад спазише
нас, сва ова маса света устаде, да нам
ода пошту. У једном крају авлије лежао
је убијени Ариф Османовић, крај њега је
седела његова жена, држећи у рукама дете
од непуне две године. Ариф је био убијен
из пушке, а како би остварили увиђај
остале сам послао кућама а његову жену
позвао сам у судницу, са једним старцем
Арнаутином који јој је био даљи рођак,
како би узео оптужницу јер је општина
већ ухватила убицу и одвела га у затвор.
Рекао сам јој да сам као власт дошао да
пронађем убицу, да га спроведем у срез,
одакле ћу га предати суду да му се суди
за ово страшно дело и позвао је да каже:
шта тражи у име накнаде за њено издржавање.
Не гледајући ни у кога, она само помаче
јажмак са усана и рече старцу да нам
каже: како она никог не тужи, не тражи
ништа, и на послетку не зна ко је убио
њеног мужа. Изненађен оваквим одговором
ја рекох старцу да јој објасни да је
убица познат, да се налази у рукама
власти, и да она има право на надокнаду.
"Не, не тужим никога, беше њен
одговор."
Овакав
њен став бацио ме је у размишљање: Неверна
жена једва је чекала да јој неко скине
мужа са света, или је она навела овог
човека да извррши злочин, или можда
грешим? Можда је ово великодушност у
духу милосрђа. Прелетајући с једне на
другу могућност поставих јој питање
шта она у ствари хоће? Ништа, рече она
скоро равнодушно; хранићу и неговати
ово дете докле не порасте, па ћу га
натерати да освети оца. Тек онда ми
беше јасно све. У овој жени на којој се
видела равнодушност и ниједна суза,
кипео је вулкан мржње према убици и жеља
за осветом. Требало је да прође још
читавих петнаест година да јој син
дорасте до оружја. Кад већ беше на
половини авлије ја јој добацих да је
малишан, кад порасте можда неће послушати
и да је боље да се ствар сврши код
садашњих власти, она ме погледа оштрим
погледом и рече: Пажа зоти доти врас
уне - Тако ми бога онда ћу ја убити њега.
Овим речима смо се разишли.
Нема коментара:
Постави коментар