Храм свете преподобномученице Параскеве у Бошњацу

            Храм Свете Преподобномученице Параскевe налази се у селу Бошњаце на магистралном путу Лесковац – Лебане, на левој обали реке Јабланице. Историја храма осликава бурну историју последњих година постојања српске деспотовине, али и вишевековног ропства под Турцима када је храм више пута страдао делећи судбину становништва читавог краја.

        Бошњаце се први пут помиње у турском попису из 1516. године као тимарско село у Дубочици под именом Бошњак које има 20 обичних и једно удовичко домаћинство, 4 неожењена мушкарца и 13 војнука са приходом од 4500 акче. Следеће податке даје нам турски попис из 1536. године када се спомиње село Бошњак које има 15 домаћинства, 9 неожењених мушкараца и 5 војнучких домаћинства са приходом од 1300 акчи, али се село спомиње и као Шумин (Бошњак) са 49 домаћинства, 9 неожењених мушкараца и једним старацем. Сва домаћинства била су српска, односно хришћанска како стоји у попису, а постојање војнука, тј. повлашћеног слоја становништва у систему управе Османског царства, сведочи да је село уживало извесни повлашћен положај.

         Не постоје прецизни историјски подаци који би помогли да се одреди година настанка села. Међутим, археолошки остаци пронађени на месту “Селиште” и на простору иза цркве у Бошњацу сведоче да је село настало током трајања српске средњевековне државе. Бројни топоними Старо село, Турске њиве, Ашанско ториште сведоче о бурној историји Бошњаца и читавог краја. Познати путописац Феликс Каниц је прошао путем од Лебана ка Лесковцу и оставио значајне податке о Бошњацу: “Прошавши поред седам међусобно незнатно удаљењних места у долини Јабланице стигли смо до богатих Бошњака, где лепа црква и школа стоје у ограђеном и негованом парку листопадног дрвећа.”

 

           Храм Свете Преподобномученице Параскеве у Бошњацу, најстарији је храм у  Општини Лебане. У летопису цркве стоји да је Храм подигнут у другој половини 14. века или првој половини 15. века, а затим констатација да је храм постојао пре пада Новог Брда, када су га Турци први пут спалили, што наводи на закључак да је писац летописа имао пред собом поуздане изворе којим би оправдао своју тврдњу. Црквена архитектура, а поготову чињеница да је црква укопана у земљу, сведочи да је обнављана за време Турака, највероватније током 18. века, јер је турски пописи из ранијих година не помињу. Још неклико чињеница датира велику обнову цркве у 18. веку – Према податку из летописа Трајко Поповић је педесети свештеник из породице која је 200 година опслуживала храм, ако се узме последња година службе Трајка Поповића 1925.г. враћамо се у време када је освештан антимис Јанка Поповића од стране Арсенија IV Јовановића Шакабенте који је био патријарх од 1725-1737 године.

        Сасвим је извесно да је подигнута на темељима старе цркве о чему сведочи пронаос који је степеником одвојен од главног брода цркве, и који по начину црквене архитектуре одговара простору у старој цркви намењеном људима који се спремају за крштење. Поред свега морамо узети претпоставку да је првобитно насеље свакако имало цркву. Према летопису црква је била у рушевинама до времена Цветка Врановачког тј. до почетка Првог српског устанка, који је као противник Турака и Арнаута први покренуо обнављање цркве окупивши око себе већи број хришћана вичних зидарству, али и велики број младежи с оружјем који су и дању и ноћу бранили рад на цркви од њеног вековног непријатеља.

 

        Храм је током Првог српског устанка играо важну улогу у окупљању становништва, а у томе је свакако допринела јака личност Цветка Врановачког, који је у периоду 1805-1809 у два маха дизао буну, одржавао везу са Карађорђем, а после пораза на Каменици 1809, приликом његове погибије у Дедобарском хану код села Паликуће у борби је учествовало 800 српских устаника из нашег краја. После његове смрти Арнаути из освете спалили храм, тада је изгорео иконостас а црква није служила до 1820.године када су обновљени иконостас и кров.

      Велика буна 1841.г. захватила је и лебански крај, због учешћа у устанку страдали су и народ и црква. Из пописа убиства, пљачкања и насиља од 15. маја 1841.г. имамо податке: у Турековцу на парчета исекоше пет мушкараца и једну жену и запалише 150 кућа, од сељака у Бошњацу изнуђено 10.000 гроша, у Шуману 4500 гроша и убише једног човека, у Ждеглову убише човека, башибозук убио у Бошњаку Филипа и Станка, у Шуману два човека, Прекопчелици Станка, у Шилову Пејчина, у Тогочевцу Цеју. Након великог устанка 1841.г. уследила је обнова цркве и промена првобитног изгледа јер је на западној страни ходник претворен у припрату, а са јужне стране направљен је нови ходник.

        Храм Свете Преподобномученице Параскеве у Бошњацу је једнобродна грађевина у облику лађе без кубета, дугачка је 21 метар, а са тремом широка 14 метара. Црква је укопана у земљу 1,20 метара, има прозоре који су високи 50 цениметара а широки 30 центиметара. Карактеристично за храм је постојање посебне просторије у којој се улази из олтарског простора. Дрвени иконостас је из 1877. године, а красе га иконе Новог Завета, а са десне стране солеја издваја се певнички простор, док се у централном делу солеја издиже, у виду једног степеника, амвон. Испред улаза у цркву налази се од цигле зидан звоник. Цркву у Бошњацу опасује дебео и висок зид од непечених цигала, са три капије – источна, западна и јужна. Саградио га је још у турско време (1872/74.г.) тутор овог храма, лесковачки трговац Стојан Петковић Аджибекташевић, уз одобрење лесковачког кајмакама, а у време свештеника Јована и Провира Поповића. Због овог зида је храм служио као права тврђава приликом ослобођења јужне Србије у другом српско-турском рату 1878.г. када је у храму боравио велики национални радник Никола Коле Рашић.

Црквена порта је пространа заузима 3-4 хектара површине, а земљиште су цркви поклонили Ђорђија Николић и Митар Станковић из Бошњака.

         Уз цркву су саграђена и три конака: први конак подигнут је 1860. године и у њему је била смешена прва школа у општини Лебане, други је подигнут 1879/81. године и служио је као среска канцеларија и трећи 1897. године који је подигнут заузимањем свештеника Трајка Поповића имао је 4 собе и предсобље.

У црквеном зиду, у нарочито сазиданом удубљењу нађене су две знаменитости: антиминс који је био освећен од стране патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте, а израђен руком свештеника Јанка Поповића, Антиминс је узео епископ Димитрије приликом канонске визитације 1887. године са намером да га пошаље у народни музеј; и рукописно јеванђеље српскословенске редакције из 16. века које је узео Милош Милојевић са намером да о њему пише али га није вратио. Археолошка ископавања код цркве довела су до нових сазнања о прошлости цркве – отривена је надгробна плоча из 14. или прве половине 15. века на којој се налази текст којим се упућује молитва Господу Богу да опрости грехове родитеља који ту почива, Плоча се чува у Народном музеју у Лесковцу.

При цркви постоји још неколико старина то су надгробна плоча ископана у црквишту у Великом Војловцу – то је надгробна плоча игуманије манастира која према Милошу Милојевићу потиче из 14 века; затим две књиге лепописа манастира Војловица које је однео Милош Милојевић, и Друга крст Радоње Петровића из 1766.г учесника аутро-турског рата предака Марка Миљанова.

           Летопис износи чињеницу да су сви свештеници при овом храму у раније време припадали фамилији Поповића из Турековца који су држали простране сливове Јабланице и Пусте Реке, а неко време и слив Ветернице. Велика удаљеност насеља, густо пошумљени крајеви, опасност од Арнаута, биле су сметње у вршењу службе и пастирствовања ових мученика. Због тога су они морали да држе добре коње, добро оружје, да имају на путу добре и верне парохијане и склоништа. Часно, поштено и достојанствено, сви свештеници из рода Поповића су извршили свој задатак. Један дугачак ланац свештеника из рода Поповића протезао се скоро два века кроз мучну историју народа овог краја и ове цркве. Са оваквим свештенством црква бошњачка је дала свој пуни допринос ствари цркве уопште и ствари нације, одиграла значајну улогу у покрету за ослобођење од Турака и сачувала успомену на она бурна времена“.

Од свештеника који су служили у овом храму треба споменути Јанка Поповића, Провира Поповића, Јована Поповића, Трајка Поповића, Васу Поповића, Владимира Андрејевића, Благоја Благојевића, Дејана Димитријевића. Посебно је важно службовање Трајка Поповића у периоду 1880-1925. који је по летопису педесети свештеник из породице Поповића.

         Прва школа у Јабланичком срезу отворена је 1860.г. у црквеном дворишту, на западној страни. Била је то школа манастирског типа. Ослобођење Јужне Србије 1878. године и пресељење среске канцеларије у Лебану, донели су Бошњацу могућност да добије прву школу у саставу Кнежевине Србије. Због молбе становништва Бошњаца начелник Топличког округа обратио се октобра 1880.године министру просвете захтевом да се у Бошњацу отвори школа, у захтеву се поред осталог наводи: “За школу намењена зграда има три собе. Соба за школу има 6 метара дужине и толико ширине, а 2,40м висине, патосана је даском, прозора има 5, који су високи 1,30м а широку 0,70м и на свима има стакло. (…) За ову школску годину већ има уписано 40 ђака, а спремљена су и потребна учила, као табла, астали, столице скамије.” На одговор се чекало до јула 1881. године када је Министарство просвете одобрило да се у “црквеној кући у Бошњаку, који одговара потреби школској, привремено отвори основна школа са три разреда”. Била је то школа у којој се радило до 1905. године када је подигнута нова школска зграда. У настави се највише обраћала пажња настави историје, народних песама, рачуна и лепог писања. Први учитељ био је Андрија Живковић радом из Јагодине. Сасвим је извесно да је школа у Бошњацу отворена према налогу митрополита Михаила којим је требало наставити национално обједињавање Срба из Старе Србије са Кнежевином Србијом.

        Храм Свете Преподобномученице Параскевe у Бошњацу нарочито је страдао  током Првог светског рата од стране бугарске окупационе војске, када је унишена архива, црква опљачкана а свештеник Трајко Поповић интерниран у Бугарску у место Ески Џумаја. У летопису цркве стоји да је најфаталнија година била 1917. када се српски народ из овог и топличког краја побунио против бугарског варварства. Те године у храму је била једна чета од 15-20 људи који је у случају напада могла да уђе у борбу. Међутим до борбе није дошло јер су „наши из Пусте Реке били потиснути“. У летопису стоји: „Српски изрод потказао је да су у порти били и четници српски желећи да се додвори бугарској команди“ због тога је бугарски командант наредио да се све црквене зграде запале. Са завршетком Великог рата из заробљеништва се вратио Трајко Поповић који 1918.г. покреће велику обнову храма али смрт је зауставила овог неуморног националног радника па ће његово дело 1925.г. наставити Владимир Андрејевић који 1926.г. набавља ново звоно од звоноливнице Предрага Јовановића за 15000 ондашњих динара, а 1930.године завршава парохијски дом.

       

       

           Данас је Храм у Бошњацу седиште православног архијерејскох намесништва Јабланичког и две парохије, свештеници, Далибор Стефановић и Горан Корда, опслужују пространу равницу средњег тока реке Јабланице која обухвата села: Бошњаце, Пертате, Ћеновац, Тогочевце, Цекавицу, Мало Војловце, Велико Војловце, Доње Врановце. Храм је место окупљања верног народа и као некада око култа светог краља Стефана Дечанског један је од услова опстанка православног народа на овим просторима.

Поводом 140 година од ослобођења од Турске власти, и 100 година од ослобођењa у Великом рату.