ЛЕБАНЕ према подацима Сребрице Кнежевић

Сребрица Кнежевић је августа 1953.године боравила у Лебану, у слопу истраживања живота и обичаја народа у Јабланици која је вршио Филозофски Факултет у Београду. Највећи значај ове веома значајне али мало познате студије је тај што је Сребрица Кнежевић на основу казивања најстаријих становника Лебана, међу којима је Миљко Милошевић који је у тренутку истраживања имао 108 година, забележила најстарије податке о животу у Лебану.

Један од првих података које износи С. Кнежевић је постојање града на Чукљенику: „Изнад самог Лебана на темену Чукљеника налазе се рушевине Латинског града које мештани зову Кулиште, на том месту проналажени су ћупови, посуђе, новац и цигле“. Остаци тог Латинског града могли би да се доведу у везу са Царичиним Градом, јер би положај града на Чукљенику био од велике стратешке важности,  контролисао би улаз у Лебане, али и долину реке Јабланице. Међутим, озбиљнија археолошка истраживања никада нису спроведена, па смо остали ускраћени за драгоцене податке из локалне историје.

С. Кнежевић је забележила три интересантне легенде о настанку Лебана, које су каснији истраживачи само преписивали, и често по свом нахођењу допуњивали. Према првој легенди у овим крајевима владала моћна царица која се заљубила у свињара и са њим побегла у шуму, на месту састанка царице и свињара постала је Свињарица. Да их великаши не би ухватили свињар и царица су побегли кочијама, како пут  није био добар, а ноћ мрачна на једном месту им је испао  тулац са кола па тако име доби  Штулац, код Лебана им је из кочије испао хлеб па  место доби име Лебане. Сличну легенду забележио је Б, Милаковић у делу Народно предање о именима неких места у околини Лебана у срезу Јабланичком, објављеном у  Гласнику Етнографског музеја, 1936 године, по којој је владарева ћерка одбегла са свињарем против очеве воље. Ова варијанта легенде је много детаљнија и дала је тумачења имена већег  броја насеља у ближој околини Лебана, па су по њој имена добила села: Свињарица, Штулац, Гегља, Кривача, Лебане, Коњино, Ждеглово. Занимљива је констатација коју износи Милаковић да је легенда  могла да настане у близини Лебана. Трећа легенда  датира из времена турског ропства. Турци су као господари на својим имањима имали Србе чифчије који су радили до изнемоглости. Од тада је реченица Радиш а ни леба немаш, па отуда Леба не. Поред легенди, у којима се често налазе сачуване старе истине, морамо да узмемо у обзир и другу страну настанка имена Лебана. Наиме, читав крај је изузетно плодно земљиште, у непосредној близину су Житни Поток, Житорађа што указује на подручје у којем успева хлебно зрно, а и сами турски пописи наводе име Хлебан, што указује на место које даје хлеб, па према томе можемо да закључимо да Лебане своје име дугује хлебном зрну.

„Најстарије насеље  заузимало просто око јаруге, а у близини Крша са десне стране пута Лесковац-Лебане, кад је било најбројније имало 7 кућа у  њему су живели преци данашњих најстаријих породица из Лебана: Милошевића, Станковића, Нешића, Анђелковића, Момировића, Марковића и Николића – била је то средина 19. Века. Куће су биле  једноделне, покривене сламом и чиниле су прелаз од колибе ка кући, У тим кривуљама  под истим кровом животиње и људи .Око читавог села подигнута ограда са три капије: прва Застоње у близини пута Лебане-Бојник, друга у потоку  код куће Николе Цветковића и трећа код Крша више пута Лебане-Лесковац.“

 Сами временски услови дуге и оштре зиме са пуно снега, честе поплаве и куга али и чести напади Арнаута уништили су ово село које се помера на месту на коме се данас налази шумска секција а које народ назива Селиште. Вероватно је и оно било ограђено јер се срећу Ограђе, Гувниште и Лозиште. Тек је на трећем месту створен  зачетак Лебана и то на простору који данас захвата Село као најстарији део вароши, а то је простор око данашње цркве Светог Јована.

„Сва је земља припадала Турцима, који су имали породице које раде за њих. По казивању 108 годишњег Миљка Милошевића из Лебана нарочито обесни су били  Јусеин и његова жена Абиба,они су имали  два сина Мусу и Расина. Код Мусиног старијег сина  Миљко је био чивчија. Они су купили харач и узимали све, лична сигурност је била врло мала. Тукли људе  због смеха, скидали их голе терали у снег.“

Као неми сведоци времена и историје остали су топоними Низирова ливада, потез шуме више гробља Емин Агин, Турске ливаде-њива Василија Јањића, Адемова воденица, Арифова ливада.

        После ослобођења1878. године прве куће зидане су  на већем или мањем одтојању само у једном реду дуж пута. Тако се од кафане Јање Митровића формирало насеље „низ линију“ дуж реке Јабланице. Почетком 20. века долази становништво са разних страна, насељавају се занатлије и трговци. Прве куће на десној обали Јабланице подигли су Младеновић, Божило Јанковић, Александар Цветковић, тако се формирало насеље Преко реке, то насеље дели Шуманка на Земун и код Комитета.

      Захваљујући Сребрици Кнежевић имамо забележене податке које датирају из средине 19. века. Требало би да одамо почаст врсном етнологу тако што би једна улица у Лебану носила њено име.