Храм Свете Тројице у селу Извор код Босилеграда

 На крајњем југоистоку Србије, у непосредној близини  Босилеграда, налази се живописно село Извор — некада централно место области Крајишта, данас дели судбину већине села у Србији скоро је пусто и полако одлази у заборав. О његовом значају кроз историју сведочи  храм Свете Тројице подигнут 1834. године. Центар окупљања верног народа, посебно на вишедневним саборима који су карактеристични за Босилеград.

Поред верског карактера, сабори су уједно били и главни вид трговине и пословања, услед чега место убрзо постаје верски и административни центар којем гравитирају сва околна насеља. Истовремено са црквом, ту је основана и прва школа у Крајишту, што је имало посебан значај за махом необразовано становништво. Даља историја насеља пратила је бурна дешавања у овом поднебљу. Заједно са већим делом Крајишта, нахијом Ћустендилског санџака у Османском царству, Извор је 1878. припојен кнежевини Бугарској. Цела околна област потом је формирана као административно самостална јединица са центром у Извору, те је место држало примат све до 1889. када му значај опада померањем центра у оближњи Босилеград. Након 1919, као накнаду ратне штете, Краљевина СХС добила је Босилеградски срез и Извор постаје саставни део Врањског округа. 

Један од најбољих радова везених за ову цркву, који обједињује раније радове српских и бугарских истраживача, настао је из пера Ирене Зарић, Иконостас цркве Свете Тројице у Извору код Босилеграда, објављеном у Зборнику Матице Српске за ликовне уметности 2009 године.

 

Околности под којима је изворска црква изграђена донекле су познате. Иницијатива је потекла од угледних мештана и свештеника који су увидели неопходност подизања централног, нахијског храма за област којој је служила само још мала црква у оближњој Божици. Њихова настојања вероватно су отежавале постојеће уредбе којима су османске власти дозвољавале искључиво обнову некадашњих храмова са јасно утврђеним мерама. Према очуваном предању, у жељи за што већом црквом, мештани су пре тражења дозволе за градњу у тајности проширили размере основе старијег храма који се наводно налазио у Извору. Може се помишљати да су такви погодни остаци грађевине, уколико су заиста постојали, вероватно определили одабир Извора за подизање централне цркве ове области. По издавању фермана 21. јула 1833. почеле су припреме за градњу, те се приступило организованом доношењу остатака околних порушених цркава који ће послужити као сполије при градњи. Убрзо је подигнут храм са посветом Светој Тројици, на узвишењу у близини извора, у делу који су тада чинила само три домаћинства. Ангажовани мајстори из Дебра, чија имена нису позната, извели су главне грађевинске радове 1834, о чему сведочи лапидаран натпис са годином смештен на унутрашњем зиду апсиде: 

ИС ХС/ НИ КА /

1834.

 

Архитектура храма припада типу псеудобазилика, решењу које преовладава у црквеном градитељству овог подручја. Тридесетих година 19. века, у условима када православни хришћани добијају повољнији положај, нове околности довеле су до правог процвата верског живота. У том периоду започињу многобројне градње монументалних цркава, углавном псеудобазиликалног типа, као израз јаких стремљења хришћанског становништва. Модел карактеристичан за урбане средине присутан је и у руралним областима, какав пример даје и црква Св. Тројице у Извору. Њен тробродно решен унутрашњи простор споља покрива јединствен двосливни кров у складу са оновременом тежњом за прикривањем сакралности монументалне грађевине. На источној страни цркве налази се мања полигонална апсида, изнутра полукружна, док је на западу храм завршен тремом са отвореном аркадом на прочељу. Простор наоса деле колонаде стубова на три брода, од којих је средишњи надвишен таваницом у виду полуобличастог свода за разлику од равних над бочним бродовима. У западном делу цркве смештена је пространа галерија, односно гинекион — простор намењен женама. Испод њега се налазе два бочно ограђена простора, затворена дрвеним решеткама у горњем делу. Целокупна архитектура цркве оставља неоспоран утисак монументалности, упркос једноставној структури. Изграђена у размерама које су биле за видне за оновремене храмове овог подручја — црква Свете Тројице представљала је остварење жеље ангажованих мештана за храмом у којем су се могли окупити сви верници Извора и шире околине.

Непосредно по завршетку градње цркве приступило се уређењу њеног ентеријера, при чему је централно место заузимала израда иконостаса. Истовремено са олтарском преградом наос је био опремљен и осталим мобилијаром, на шта указује сличност њихових форми и сликаног украса. Ипак, извођење царских двери и крста иконостаса одложено је за кратак период, вероватно из финансијских разлога и жеље да ови елементи имају што квалитетнију обраду. Висока конструкција олтарске преграде условљена је величином наоса тако да у потпуности затвара поглед верницима на олтар. У композицији иконостаса остварена је подела на три зоне, усклађених пропорција и величина степенованих према значају. Доњу зону чине престони ред, парапети и три улаза затворена дверима, затим следе два реда икона и у завршном делу велики крст са пратећим елементима. Архитектоника конструкције има наглашену хоризонталу, додатно акцентовану профилисаним венцима који раздвајају редове. Вертикално рашчлањивање постигнуто је стубовима и пиластрима у доњој зони, као и колонетама у горњој. Сваки ред завршен је аркадом независном од основног тела иконостаса, чији широки лукови наглашавају хоризонтални ток. Ови елементи, традиционално примењивани на олтарским преградама, распоређени су у уједначеном ритму којим је постигнут склад свих делова иконостаса.

Једноставних и јасних форми, конструкција је осликана декорацијом чији се мотиви општим симболичким значењем уклапају у идеју иконостаса као прочеља небеског Јерусалима. Носеће тело је у зеленим тоновима, док се црвена и жута смењују по зонама. На парапетима су насликане вазе са цвећем, украс сложене симболике који је карактеристичан за ове делове иконостаса уколико нису представљане старозаветне или друге сцене. Евхаристијски мотив винове лозе одабран је за стубове између престоних икона, док су колонете горњих редова осликане тракама обавијеним тако да у далеким одјецима опонашају изглед тордираних стубова. Аркадни део престоног реда украшен је палметама и цветним врећама, у складу са идејом визуелизације рајског обиља. Изнад горњих колонета налазе се акантусови листови који формом и положајем асоцирају на капителе коринтског стуба. Нешто богатија декорација изведена је само на накнадно урађеним царским дверима и крсту са врха иконостаса. Сакрална симболика ових елемената истакнута је перфорираним украсима, додатно наглашеним златном и сребрном бојом.

За разлику од једноставних бочних двери, царске су украшене по горњој ивици флоралним елементима које завршавају главе птица, односно мотиви одабрани у складу са симболиком места. Велики крст на врху иконостаса заједно са пратећим иконама изведен је на претходно припремљеном постољу у виду афронтираних змајева. Перваз од флоралних мотива и апликације у виду шишарки на крсту представљају богатију варијанту декорације, коришћену у контексту идеје о Христовом крсту као животодавном, поистовећеном са рајским дрвом познања. Сличан флорални украс имају и две пратеће иконе, док се поред крста налазило оруђе страдања у служби наглашавања жртвеног карактера сцене. На иконостасу је сачуван само штап са сунђером, док копље које је чинило његов пандан данас недостаје.

Израда икона, наиме, поверена је Димитрију Христову, једном од најбољих представника самоковске сликарске струје која је интезивно радила на овом подручју. Стекавши образовање у радионици свог оца Христа Димитрова, након његове смрти 1819. започео је самосталан рад и стварао до последњих година које проводи у родном Самокову све до смрти 1860. Веома продуктиван, стекао је широку популарност која га је водила ка многим пословима у данашњим областима Бугарске, Србије и Македоније. У маниру анонимности старих зографа, Христов се није потписивао на својим радовима, насупрот све широј појави истицања самосвести сликара и његовог идентитета. У недостатку писане архивске грађе, препознавање његовог рада уобичајено се заснива на анализама стилских и иконографских одлика. У случају изворских икона, међутим, атрибуцију посредно потврђује и податак из сликаревог тефтера. Уочено је да Христов за 1835. годину бележи наплату рада у Крајишту, што се засигурно односило на цркву у Извору, једину на овом подручју за коју је израдио број икона који одговара суми новца наведеној у тефтеру. Ова белешка такође поуздано утврðује и годину настанка икона у Извору.

Током треће деценије 19. века Димитрије Христов често сарађује са Костадином Петровићем Валовим, својим зетом, који се и сам школовао код Христовог оца. Сликари се заједно појављују и на раду у Извору — Димитрије изводи иконопис олтарске преграде, док Костадин декорише зидове цркве. Како је у време боравка сликара у Извору изведена и сликана декорација иконостасне конструкције, логично је претпоставити да је један од њих заслужан за тај рад. Пре би се улога могла приписати Костадину Валову, аутору зидних слика, чији би логичан продужетак рада било декорисање иконостаса, као и делова ентеријера и мобилијара сличног украса. Димитрије Христов је у првобитним радовима на иконостасу извео скоро целокупан програм, односно иконе престоног, апостолског и празничног реда, након чега је уследила пауза. Тек две деценије касније, када се поново приступило активном уређењу цркве, иконостас је уобличен добивши царске двери и крст на врху. Нове елементе, као и празниåну икону Уласка у Јерусалим, осликао је Никола Валов, сликар ангажован за поновно живописање цркве. Његово присуство у Извору није изненађујуће, с обзиром да је син и ученик Костадина, аутора претходног зидног сликарства цркве. Тачно време његовог рада на осликавању храма и нових делова иконостаса, 1854. година, сазнаје се из приложничког натписа на западном прочељу. У исто време, Димитрије Христов послао је у Извор две иконе за проскинитаре наоса које је према приложничким записима извео поменуте године, што указује да је у току обимних радова на украшавању цркве поново било радо виђено дело овог мајстора. Коначно уобличавање програма иконостаса уследило је деценију након тога, када је целивајуће иконе извео Захарије поп Радојков. Као и његови претходници у Извору, поп Радојков је сликар из Самокова, такође образовањем везан за сликарску породицу чији је родоначелник Христо Димитров. Обучаван код Ивана и Захарија Доспевског, синова Димитрија Христова, кретао се и радио на широком подручју које укључује и некадашње Крајиште. Његов рад у местима око Извора везан је за шездесете године 19. века. У цркви Доње Љубате ради 1865. године, док се његове иконе цркве у Божици датују у 1867. Наведене године могу послужити као временски оквир за целивајуће иконе у Извору, с обзиром да тачно време настанка није познато.

Богати иконографски програм, састављен пре свега радовима Димитрија Христова, развијен је у три зоне према задатој конструкцији иконостаса. За престони ред изведено је 8 икона, док су апостолски и празнични некада садржали по 25 представа. Од икона које недостају, уочено је да се икона апостола Филипа из Деизисног чина данас налази у цркви оближњег места Белут. Судбина две првобитне иконе из празничног реда није извесна; једну од њих је заменила каснија представа Уласка у Јерусалим. Димензије престоних икона (125 х 92 цм) указују на њихову репрезентативност, док су иконе горњих редова нешто мање (40 х 55 цм). Размере целивајућих икона у складу су са њиховом наменом (19 х 25 цм). На самом иконостасу сачуване су свега четири целивајуће иконе, али се може претпоставити да иконе Св. Николе и Св. Димитрија из цркве оближњег Босилеграда, такође дела Захарија поп Радојкова, припадају целини иконостаса у Извору с обзиром да одговарају како тематиком тако и димензијама.

Димитрије Христов је за цркву у Извору извео веома богат сликани програм иконостаса. По својим ликовним обележјима, изворске иконе не излазе из круга његових познатих дела. Поред карактеристичног начина моделовања инкарната, у којем се назначава пластичност тонским односима тамнозелене и окера, Христов рукопис обележавају препознатљиви ликови светитеља са бадемастим очима, танком линијом носа и малим пунијим устима, као и начин којим истиче старосно доба путем набораног чела у пределу обрва.

Иконостас цркве у Извору, монументалних размера и сложеног репертоара, представља целину чији се значај сагледава у контексту средине у којој настаје. Његова анализа показује да припада типу репрезентативних иконостаса развијеног иконографског програма, односно особеној варијанти олтарских преграда која се формирала током 19. века на јужнобалканском поднебљу. Под одређеним историјским околностима, упоредо са појавом монументалних цркава, текао је процес уобличавања иконостаса, назначен још крајем 18. века, чије су репрезентативне размере и богати репертоари постали носиоци сложених садржаја. Величине иконостаса определиле су разноврсност програмске схеме, при чему су се на основну концепцију иконографског репертоара надограђивали садржаји који су рефлектовали религиозну праксу и потребе локалне заједнице. Тако је сваки иконостас постајао носилац обележја која говоре о особеностима верске средине и развијености верске културе овог простора.

Црква Свете Тројице преставља прави православни бисер Србије, и ако вас пут нанесе у овај крај наше државе обавезно га посетите.

* извор текста:  Ирена Зарић, Иконостас цркве Свете Тројице у Извору код Босилеграда, Зборник Матице српске за ликовне уметности, књига 37, Нови Сад 2009, 221-249.

*Слике преузете са сајта Врањске епархије http://www.eparhijavranjska.org

Легенда: "Кад су Пертаћани зидали цркву"

Црквена историја нашег краја је веома богата, готово да нема села у коме се не налазе остаци цркве за коју немамо податке када је подигнута. Већина наших црква потиче из периода српске средњевековне државе, а то потврђују археолошка истраживања. Највећа несрећа читавог краја је долазак Турака, а посебно Арнаута, који су се потрудили да избришу сваки траг постојања Срба, и зато су немилосрдно рушили цркве и застрашивали народ који се склања у Врањску Пчињу, чекајући да поново чује звоно слободе и врате се у стари завичај.

Црква Светог Јована у Пертату (преузета са фејсбук странице Пертате)

Пертате је старо српско село. Пертате први пут помињу турски извори из 1516. године. Под Турцима је Пертате било тимарско село и мењало је своје тимарнике. Један од тимарника пертатских затражио је од султана да му изда ферман на основу кога он могао да убира десетак и од јањушког манастира Св. Јован, јер се, према тадашњим схватањима, црква Св. Јован у Пертату „преселила“ код села Јањуше, чиме је пертатски бег изгубио право на десетак од „пресељеног“ манастира. Бег је добио дозволу од султана, па је овај убирао десетак од манастирских добара. Према казивању мештана у селу Пертату су биле три господарске куле. Једна је била Али-бегова и у њој је овај Турчин, можда потомак једног од помуслимањених хришћана из XVII века, живео са својом породицом. Да ли је он био госпдоар села није познато, као што није познато чије су биле две преостале куле. Историја спомиње и црквиште у атару села, али без тачне године настанка цркве.

 У народном сећању сачуване су две верзије легенде о томе како су Пертаћани зидали цркву.

Према првој легенди: У давна времена путовао је неки дервиш и пут га је нанео до села Пертата. Преноћио је у кући два брата Јована и Илије. Дервиш је ујутру рано устао и кренуо ка Лесковцу, али је заборавио своје бисаге у којима је било доста пара. Браћа одмах узму оне бисаге, нађу дервиша и врате му их. Дервиш их само погледа, прибележи им имена и захвали им се. Браћа се врате у Пертате срећни што су се решили невоље и несвесни да им је у гостима био нико други до османски султан. После извесног времена, султан позове браћу у Цариград. Путујући, разговарали су  и саветовали се како да се понашају. Јован рече свом брату Илији: "Ако се спасемо и останемо живи, тражићу од цара дозволу и новац да сазидам цркву на путу до Пертата, па ћу ту и да се закалуђерим" на то му Илија одговори: "Само да сачувамо живе главе, ја ћу молити цара да ми дозволи да се потурчим и да ми помогне да подигнем џамију у Лесковцу". Кад су стигли у Цариград, одведу их цару, а браћа препознаше оног дервиша, па онако збуњени рекоше цару своје жеље. Цар им испуни жеље богато је даривао Јована и даде му ферман да подигне цркву, а Илија се потурчи и доби име Алија и даде му новац да подигне џамију. Постоје две верзије где је Јован подигао цркву, једна је да је црква подигнута у Пертату, где су до нашег времена били остаци цркве, а данас је црква светог Јована.

По другој верзији Јован је нашао погодно место у јашуњској шуми и ту подигао цркву око које је касније подигао манастир.

Према другој легенди:  Султан селим преобучен у просјака обилазио је села и градове свога царства, и тако дође у село Пертате. Сељани се сажале на просјака, дадоше му соли  и хлеба и угостише га у својим скромним домовима. При поласку из села просјак није могао да прође преко реке, па га је један сељанин пренео на својим леђима. Просјак сврати у кућу овог сељанина и дарова његовом тек рођеном детету завежљај пун дуката и оде. После извесног времена Селим позва сељака да оде у Цариград.  Када је дошло со сусрета  сељак је био зачуђен што на престолу  седи просјак којег је пренео преко воде. Цар му је рекао да се не плаши већ да од њега тражи шта хоће. Сељак се размисли и затражи од цара да му да ферман да може у свом крају да подигне цркву. По поврату Пертаћанин подиже цркву код реке Јашуње.

Иако су ово само легенде, не треба заборавити једну ствар да оне садрже старе и заборављене истине, а чак и када нису поуздане  представљају лепе допуне локалне историје. Када је историја у питању, чувене Јашуњске манастире односно манастире Светог Јована Претече  и манастир Ваведења Пресвете Богородице, подигли су чланови породице Кантакузин у периоду 1517-1542 године, и представљају прави бисер православне историје читаве Лесковачке котлине. А лепа је и помисао да су људи из нашег краја барем причом везани за ове манастире.

Данас на остацима цркве у Пертату подигнута је  нова црква, у непосредној близини пута Лебане-Лесковац и прави је православни украс лебанског краја.

Модел цркве Светог Јована у Пертату, рад Игора Ђорђевића

Лебане и Друштво за подизање храма Светог Саве

 Крајем 19. века, тачније 1895.г. на предлог митрополита Србије Михаила оснива се Друштво за подизање храма Светог Саве на Врачару, и то на месту где је Синан-паша спалио мошти српског просветитеља. Балкански ратови и Велики рат успорили су  и прекинули рад Друштва које је обновило рад 1919.г. тј после завршетка Великог рата. На челу старог-новог Одбора налазио се патријарх српски Димитрије. У рад обновљеног Друштва укључило се и Лебане.

По налогу епископа нишког Димитрија у свим намесништвима и парохијама нишке епархије требало је прикупљати добровољне прилоге за изградњу храма Светог Саве. У Лебану је 1921.г. основан пододбор Друштва а повереник је био Васа Т. Поповић, тадашњи архијерејски намесник Јабланички, а прве испоставе основане су у Бошњацу, Косанчићу,  Доњем Коњувцу, Бучумету, Прекопчелици, Слишану, Придворици и Медвеђи а 1925.г. у Равној Бањи.

1925.г. благајни Друштва за подизање храма Светог Саве уплаћено је 95 ондашњих динара, и то: 30 динара од пароха лебанског, 15 динара од пароха равнобањског и 50 динара од капелана бојничког.

1939. године  на дан Спаљивања моштију Светог Саве, тадашњи патријарх Гаврило положио је  повељу са текстом чији део гласи: 

„У име Оца и Сина и Светог Духа, за владе благоветног господара Петра Другог Карађорђевића и Његовог Краљевског Намесништва, благословом и чинодејством Његове Светости Патријарха српског Гаврила и многобројног народа освети се 10. маја љета Господњег 1939.г. овај темељ започетог саборног храма у славу и спомен Светог Саве…. пожртвовањем благочестивог нашег народа и ревносним руководством Друштва за подизање храма Светог Саве на Врачару подиже се овај величанствени храм у Београду на Врачару на месту где су спаљене чесне мошти Светитељеве као видан и вечити споменик дубоке захвалности свега нашега народа своме првом Архиепископу, Учитељу, Просветитељу и Препородитељу српском, великом Угоднику Божјем, Равноапостолу и Светитељу Словена Светом Сави…на добро наше свете православне Цркве, на срећу и напредак нашег узвишеног Краљевског Дома и целог нашег народа. Амин.“ 

 Овом догађају присуствовао је и намесник Јабланички Светозар Костић.

Светозар Костић је наставио рад својих предходника Васе Т. Поповића и Михаила Поповића и огранизовао свештенство свог намесништва да и даље прикупља прилоге за изградњу храма Светог Саве. Тако је 31. јануара 1941.г. на рачун Друштва уплаћен 1041 динар прикупљен у Лебану и парохијама намесништва Јабланичког. Почетак Другог светског рата на простору Краљевине Југославије поново је прекинуо рад Друштва. Априлско бомбардовање и одвођење патријарха Гаврила у немачки логор Дахау, прекинули су сваку активност на изградњи храма.  Доласком културних Немаца уништено је градилиште храма, опљачкана имовима Друштва а простор унутар зидина храма претворен је у ауто-парк војске Трећег Рајха. 

Лебане је између два светска рата препознало значај подизања храма Светог Саве, и сходно својим могућностима прикупљало добровољне прилоге. Данас је храм Светог Саве највећи православни храм на Балкану и можемо поносно рећи и нашом заслугом. Данас у овом тешком времену, повратак Светосављу је повратак духовном јединству целог српског народа и једини пут опстанка.

"Ђачке муке"

Када упоредимо наше школство са начином школовања у прошлом веку, уочићемо велику разлику. Међутим, оно што је остало исто су "ђачке муке". Оне су исте у свим временским периодима, само осавремењене и прилагођене времену у којем живимо. До мене је дошло писмо једног ученика из 1939.г. у коме се између осталог каже:

"Драги дедо

ево да ти се јавим. Добро сам као што и вама желим. Дедо господин директор је поставио ђаке које пазе на ред и само ако проговориш он те остави без доручка или ручка или вечере или колача. Има и ходничких редара они пазе у ходнику да се не трчи и незадржава ако се мало задржиш останеш без доручка, или ако не наместиш лепо кревет останеш без доручка. Више пута сам остао без доручка. Већи ученици запишу ове мале па остане по цео сто без доручка само да би ови већи ученици више јели. А ми мали трпимо по недељу дана без доручка. Заиста дедо плаћаш 400 динара за мене кад ја не поједем за 200 динара. Онда ме боље испиши из овог интерната да не плаћам џабе новац, јер ја сам видим да не могу да положим трећи разред јер су тешки предмети. Зато треба да се испишем из овог интерната и упишем у Лесковац, да тамо покушам ако могу да положим трећи разред, ако не да не пропада овамо џабе новац. Од како сам дошао ослабео сам 4 кила јер храна није добра и још редари остављају без доручка или другог па мора се ослабити. Зато ме испиши из овог интерната. 

     5.11.1939.г.                                                                    Поздравља вас            

      Сурдулица                                                                  Светислав Костић"

Светислав Костић био је унук Светозара Костића архијерејског намесника Јабланичког, великог националног радника и човека који је битан за локалну историју, тј. за историју Лебана. Било како било, ђачке муке увек имају један  разлог више, допуњен другим разлозима како би се прикрио главни разлог и оправдало нешто сасвим треће - једном речју "ђачке муке".

 

"РУШЕЊЕ КАО НАГОВЕШТАЈ ИЗГРАДЊЕ" или Лебане којег више нема

Сакупљајући грађу за монографију о Лебану, наишао сам на пуно занимљивих података, интересантних слика и ретких књига. Једна фотографија старог Лебана, на којој се види урушена зграда старог Дома културе, има наслов РУШЕЊЕ КАО НАГОВЕШТАЈ ИЗГРАДЊЕ.  У тој изградњи нестао је и првобитни изглед Лебана.

Изглед главне улице битно је променио изглед рушењем малих радњи са десне стране улице

Пијачан дан у Лебану

Место на коме се данас налази кафић "Енигма" изгледало је мало другачије

Некада зграда среског суда данас зграда водовода. На слици су срески чиновници из 1934.године. Оно што је посебно интересантно је да се мали зид који се види на слици постојао до нашег времена.

Центар Лебана 1980.г. види се зграда Југобанке.

Култно место Лебна је свакако Грчка кафана, кроз време је мењала свој назив, била је најпре Код српског краља, а затим постала Грчка кафана по новом власнику Јањи Николајевићу који је у Лебане дошао из Јањине (Грчка).

Место на коме се данас налази ОШ "Вук Караџић" некада је било игралиште. У позадини се види некадашња фабрика.

Пумпа у Лебану  осамдесетих година

 Почетак изградње силоса

Почетак изградње амбуланте, садашњег СУП-а

Почетак изградње хотела

Лебане у коме данас живимо свој изглед добило је одамдесетих година прошлог века, тако да старо Лебане више не постоји - осим неколико објеката у центру. То је резултат рушења као наговештаја изградње.

Храм Свете Тојице у Тулару

 Храм Свете Тројице налази се у селу Тулару, 18 километара од Медвеђе, на путу који вековима повезује  Лесковачку котлину са Косовским Поморављем.

Бројни археолошки остаци попут кастела на Брајинском и Мркоњском вису, остаци рударске активности - самоков у Тулару, опека, предмети од метала, фибуле и саркофаг сведоче о богатом културно-историјском наслеђу Тулара и околине. Своје име Туларе дугује српском средњем веку и то - тулама које су служиле за ношење стрела. Новија истраживања показују да је Туларе у средњем веку било жупа која је са оближњим Брвеником припадала челнику Муси - зету кнеза Лазара. Интересантна претпоставка повезивања Брвеника на Ибру и Брвеника код Тулара свакако заслужују више пажње јер ће помоћи да се додатно расветли локална историја читавог Јабланичког краја. Још један веома важан сведок српске прошлости је манастир Свете Богородице Брајинске који је по предању подигао цар Урош и даривао га манастиру СВетог Пантелејмона на Светој Гори. Манастир је посвећен икони Богородице Пећке али није преживео турску најезду и вероварно је био срушен током 15. века. Обнова је почела 1997.г. на темељима старе цркве подигнута је нова, а 2010.г. изграђен је црквени конак.

 

Икона Богородице Пећке

Занимљиво је предање које је записао тадашњи учитељ у Реткоцеру Светозар Костић, да је у Тулару живео Вук Бранковић, а као основ за предање послужио му је сребрни новац на натписом ВЛК пронађен у њиви Радоја Радовића. Од знаменитости свакако треба поменути и Туларску бању која  се налази на надморској висини од 570м и до ње се долази макадамским путем са десне стране од цента Тулара, на један километар од туларске школе.

"Црква Свете Тројице подигнута је на темељима старог храма, али мањих димензија, јер је  стара цеква била много већа." Стоји у извештају Светозара Костића, архијерејског намесника Јабланичкох који је 1925.г. извршио преглед цркве.

Црква је подигнута у византијском стилу у облику лађе са кубетом, а подигли су је Срби из Црне Горе и Старе Србије насељени у Тулару, о чему  сведочи натпис изнад улазних врата: "У славу Свете Тројице овај храм сазида се 1902.г. трудом и добровољним прилогом побожних Срба из Црне Горе и Старе Србије овде на граници Краљевине Србије досељених."

Свети Антимис положен је 12. јануара 1903.г. благословом епископа нишког Никанора, а положио га је Стева Комненовић намесник лесковачки уз саслужење пароха туларског Васе Вукићевића и ђакона Светозара Костића иначе учитеља у Реткоцеру. Звоно је црква добила случајно. Наиме, Друштво "Кнегиња Љубица" спремила је звоно за храм Светог Атанасија у Богомину у Старој Србији, међутим турске власти код Ристовца су зауставиле пошиљку а заслугом Васе Вукићевића  и Светозара Костића звоно се нашло у Тулару. На звону постоји натпис: "Храму Светог Атанасија у Богомину 1897 салише ме браћа пл. Бате синови звонолијца у Вршцу." Захваљујући средствима Министарства Вере црква у Тулару добила је 10.000 динара 1925.г. које је искористила за оправку цркве и изградњу звоника који и данас стоји. Дрвени иконостас направљен је у првим деценијама 20. века.

Још једна занимљивост је да је свака црква имала свој печат :

Туларе је некад било посебна парохија састављена од села: Реткоцер, Браина, Губавци, Пороштица, Чокотин, Туларе, Медевце, Мркоња, Богуновац, у којима је живело 4147 становника, а у самом Тулару било је 84 домова у којима је живело 462 становника. Данас је Туларе део сијаринскобањске парохије, а у самом месту живи око 160 становника. 

Од свештеника који су опслуживали Туларску парохију треба споменути Васу Вукићевића (1893-1915), Петра Шаулића (1918-1919), јеромонаха Мелентија (1919-1925) и Николу Стошића (1925-1974). Васа Вукићевић је погинуо у Црној Гори приликом повлачења српске војске у Великом рату, Петар Шаулић је отац чувене Јелене Шаулић чувене комите из Топличког устанка, а Никола Стошић је најдуже боравио у парохији и сахрањен је на гробљу у Тулару.

Туларско гробље је посебна прича, то је музеј српске прошлости под ведрим небом. Један за другим нижу се гробову поднаредника, наредника каплара и капетана Гвозденог пука, на сликама се виде храбра лица бесмртних јунака који сведоче о славном времену Тулара током Великог рата јер је тада имало више официра него што данас има становника.

Причу о великом националном раднику Васи Вукићевићу и херојима Гвозденог пука употпуњују слике Тулара које остављају пролазнике  без речи, остављајући им могућност да причу о Тулару доживе на свој начин.

Посвећено Весни Вујовић Мијајловић, жени која је била великог срца и  душе питоме и благе каква је туларска жупа....

140 година од ослобођења Лебана

Лебане данас слави свој дан светог великомученика Димитрија. Свети Димитрије живео је у Солуну у IV веку и један је од најпоштованијих војника страдалника за Христову веру. Култ светог Димитрија се брзо проширио код Срба у средњем веку и опстао је до данашњих дана. 

Општинско веће је на својој седници од 5. априла 2017.г. донело одлуку којом прихвата ново идејно решење грба Лебана, на ком је поред Јустинијана приказан и свети Димитрије. 

Ово је време када славимо и 140 година од ослобођења Лебана од турске власти, тако да сматрам да је битно да поменемо оне војнике које су под командом генерала Милојка Лешјанина ослободиле Лебане  7. јануара 1878.г. управо од тада Лебане почиње да живи свој слободни живот у међународно признатој Кнежевини Србији. Тако да Лебане није формирано 1878.г. него је тада ослобођено од турске власти. Само помена ради први пут се Лебане у историским изворима помиње 1516.г. и то у турском дефтеру као Хлебан, насеље је свакако формирано за време српске средњевековне државе и то за време деспота Стефана Лазаревића, када крајеви Дубочице којима је припадало и Лебане, добијају свој стратешки значај као крајиште и простор кроз који воде важни путеви ка Новом Брду.

Човек који је ослободио Лебане - Милојко Лешјанин

Неколико недеља пре ослобођења формиране су управе за ослобођене пределе, Лебане је припало Лесковачкој управи. Управа Лесковачка формирана је 11. децембра 1877.г. и постојала је до марта 1878.г. На подручју Лесковачке управе многе цивилне послове обављали су војни органи. Садашње власти морају да одрже сигурност и да подмирују најпрече потребе, у лесковачком крају општина мора бити из повише села, стоји у извештају Манојла Марића, који је према Списку општина и села у нахији Лесковачкој пописом утврдио 215 села која су оранизована у 32 општине, две варошке – Лесковац и Власотинце – и тридесет сеоских општина, с аукупно 11691 кућом.

Општине су организоване у три среза:

• лесковачки са центром у Лесковцу (17 општина)
• властотиначки са центром у Власотинцу (11општина)
• пусторечки са центром у Бојнику (3 општине)

У овој подели лебанска села, и само Лебане, припадали су Лесковачкој управи и пусторечком срезу, а организована у две општине Лебанску и Бошњачку. Бошњачка општина обухвата обе стране реке Јабланице са ослонцем на вододелнице Јабланице и Пусте Реке с једне, и Јабланице и Ветернице с друге стране, окружена је атарима Турековачке, Лебанске и Бунушке општине. Оптина има једног председника, 2 члана и 11 одборника, сачињавају је села

Село	Број кућа
Бошњаце	58
Пертате	62
Тогочевце	38
Ћеновац	17
Цекавица	20
Лугаре	15
Ждеглово	20
Коњино	25
Доње Врановце	18
Пусто Војловце	25
Смрчје	2 арнаутске

Лебанска општина налази се са обе стране Јабланице захвата северне притоке Пусте Реке а јужно доњи ток Поповачке реке. Општина има председника, два члана и 8 одборника. Лебанска оптина је имала 164 српске и 205 арнаутске куће сачињавају је села

Село	Куће српске	Куће арнаутске
Лебане	24
Шумане	70
Шилово	30
Прекопчелица	20	10
Штулац и Гегља	20	20
Растељица		20
Горње Врановце		45
Кривача		30
Поповце		30
Радиновац		40
Рујковац		40

Убрзо је седиште Јабланичког среза пренето у Лебане, а до изградње  неопходне зграде, седиште среза је било смештено у црквеном конаку храма свете Петке у Бошњацу. Према закону о уређењу ослобођених предела који је кнез Милан потписао у Нишу 3 јануара 1878.г. успостављају се 4 округа, за нас значајан Топлички округ који је имао пет среза: Прокупачки, Добрички, Куршумлијски, Пусторечки, Јабланички. Лебане је било среско место, а све до 1890.г. било је у саставу Топличког округа  када је новом административном поделом припало Врањском округу.

1883.г. имамо детаљне податке за прве народне представнике лебанске општине:

Председник:

Јоргаћ Марјановић

Кметови:

Кузман Трајковић из Поповца

Стоша Крстић из Гргуровца

Станко Николић из Клајића

Миладин Ивановић из Врановца

Станко Цветковић из Коњина

Јања Мићовић из Лебана

Коста Ђокић из Коњина

Стаменко Миљковић из Ждеглова

Милош Стевановић из Шилова

Стеван Пешић из Криваче

Одборници:

Стојча Јовановић из Прекопчелице

Цветан Јовановић из Шилова

Јовча Ранђеловић из Поповца

Стоша Стевановић из Клајића

Цветан Здравковић из Шумана

Ставра Стојковић из Коњина

Цветан Анђелковић из Лебана

Ђока Пешић из Врановца

Младен Ђођевић из Гргуроваца

Ставра Ђорђевић из Ждеглова

Због свог положаја и мреже путева Лебане је постало важно место  а пре свега због трговине.  Лебане је 30. маја 1912.г. проглашено за варошицу.

Лебане између два светска рата

Зграда среског суда у Лебану 1934.г.

Повод је леп, дан Лебана и дан светог Димитрија, и прилика да се подсетимо значајних имена и догађаја из историје. Срећан нам дан!

Свети и славни великомучениче Христов, Димитрије, брзи помоћниче и топли заступниче онима што ти с вером притичу! Одважно стојећи пред небеским Царем, испроси нам од Њега опроштај сагрешења наших и избављење од свепогубне болести, од земљотреса, од потопа, од огња и мача и од вечне казне. Моли Његову благост да буде милостив према овом граду, према овој обитељи и свакој земљи хришћанској. Измоли нам код Цара над царевима победу над непријатељима и васцелој држави мир, спокој, чврстину у вери и побожни напредак. Нама, пак, који поштујемо твој часни помен испроси благодатно укрепљење за добра дела да бисмо се, угодивши њима нашем Господу Исусу Христу, твојим молитвама удостојили да наследимо Царство небеско и да Га вечно прослављамо са Оцем и Светим Духом. Амин.