ОШ "Вук Караџић" из Лебана одржала Велики школски час

Ученици и наставници ОШ "Вук Караџић" у Лебану свечаном академијом обележили су 21. октобар - Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату.

Прошло је тачно 77 година од када је немачка војска извршила ратни злочин у Крагујевцу, када је за неколико дана октобра 1941. године, на систематски начин убила готово 2800 недужних људи. Међу стрељанима  било је и више од триста ученика Крагујевачке гимназије. Њихови животи обележили су страдање читавог српског народа током Другог светског рата. На симболичан начин је вајар Миодраг Живковић приказао прекинут лет српске младости, једне генерације која је требала да ствара.

Настављајући добру традицију обележавања важних датума из српске историје, ученици  ОШ "Вук Караџић" су на симболичном задњем часу одржали Велики школски час. Свечаном академијом и веома добрим казивањем стихова, оживљавале су сцене крагујевачке трагедије. Посебно су се издвојили Ања Станковић стиховима Радоја Радовановића, Крагујевац и Јаков Миљковић  стиховима Шумарице. Остали учесници академије Алекса Петковић, Хелена Жупанчић, Анђела Станојевић, Николина Величковић, Теодора Станковић, Доротеја Богдановић, Филип Стошић и Лена Златановић допринели су да Велики школски час у основној школи "Вук Караџић" добије академски карактер и да се једним узвишеним чином ода почаст стрељањим ученицима и свим невино настрадалим српским жртвама током Другог светског рата.

Јасне поруке које су данас упућене са сцене, поруке које су упутили ученици ОШ "Вук Караџић",  говоре о томе да Велики школски час још увек траје, да се чува сећање на невино настрадале ученике и њихове професоре: "Био је један октобар четрдесетпрве, туробност јесења, била је једна младост, пушком за трен однесена".

"Будимо добри потомци, да бисмо били добри преци".

ХРАМ ПРЕНОСА МОШТИЈУ СВЕТОГ НИКОЛЕ У ПРЕКОПЧЕЛИЦИ

На улазу у село Прекопчелица, са десне стране пута, налази се неми сведок времена и центар окупљања верног народа, храм преноса моштију Светог Николе.

Храм Светог Николе у Прекопчелици подигнут је на темељима старе цркве порушене  током турске најезде.  Садашњи изглед црква је добила 1873.г. после темељне обнове храма за време свештеника Јована Поповића, који је према доступној литератури био парох прекопчелачки до 1883.г. када на његово место долази велики национални радник Петар Цветковић.

Први иконостас обновљене цркве замењен је 1910.г. и премешен је у цркву Светог Илије у оближњем селу Штулац.

Иконостас цркве Светог Илије у селу Штулац из 1873.г.

Интересантна је архитектура ове цркве јер је грађена од камена и има прегршт архитектонских украса старе цркве, тако да је необјашеиво због чега се сада црква прекрива модерним материјалима и изолацијом се прекрива аутентичност цркве.

украс на спољашњем зиду цркве Светог Илије у селу Штулац

Још једна занимљивост везана за цркву Светог Илије је да се налази на месту које се зове Царичино, и управо за то подручје  турски пописи наводе постојање манастира Часног Трна, па би било од велике важности да нам археологија да додатне одговоре око времена настанка цркве.

Садашњи изглед храма Светог Николе резултат је дугогодишњег рада свештеник Петра и Харалампија Цветковића

Петар Цветковић

Харалампије Цветковић

Лебанчани на Солунском фронту

    Лебане и околина током Великог рата припадали су највећим делом Другом пешадијском пуку “Кнез Михаило” који је због своје издржљивости, јунаштва и необичне упорности прозван Гвозденим пуком. Други пешадијски пук учествовао је у свим биткама од 1912 -1918 године ратна застава Другог пешадијског пука Моравске дивизије првог позива "Књаз Михаило", била је најодликованија застава у српској војсци. Пуковској застави припала су одликовања: Карађорђева звезда са мачевима II реда, Карађорђева звезда са мачевима III реда, Карађорђева звезда са мачевима IV реда, Орден Белог орла III реда, Златна медаља за храброст и Француски ратни крст са палмом. Током ратова пук је променио 14 команданата и изгубио на хиљаде војника регрутованих из Јабланице, Топлице, Пусте Реке и Заплања.

    Незваничну химну Србије “Марш на Дрину” коју је компоновао Станислав Бинички, композитор је посветио Миливоју Стојановићу Брки легендарном команданту пука који је погинуо на Церу 1914.године.

    Бројни људи из Лебана и околине учествовали су у бојевима Великог рата, од Цера до Солуна, показујући изузетну храброст и пожртвовање дајући лични пример како се воли Слобода и Отаџбина.
    Солунски фронт је успостављен  1916.г. од тог тренутка па до пробоја фронта 15. септембра 1918.г. вођене су крваве битке на Горничеву, Кајмакчалану, Црном Врху, Добром Пољу које су натерале Бугарску да капитулира и означили почетак успешне офанзиве за ослобођење Србије у Великом рату.


Међу погинулима  1916.г. на Солунском фронту налазе се Лебанчани:

Редови:Ђорђе Ђокић из Тогочевца
            Арса Јовановић из Дрводеља
            Вукашин Николић из Шилова
            Младен Павловић из Тогочевца
            Милија Савић из Новог Села
            Младен Стаменковић из Шилова
            Радомир Стевановић из Врбовца
            Димитрије Т. Цакић из Тогочевца

Каплари:Милан Јовановић из Прекопчелице
            Василије Мијајловић из Коњина
            Михајло Младеновић из Лалиновца
            Димитрије Петровић из Бачевине
            Петар Трајковић из Бувца

Поднаредник :Младен Јовановић из Шилова

Наредник:  Коста Антић из Липовице

Рањени војници:Станчо Динић из Слишана
            Ђорђе Дискић из Бошњаца
            Владимир Ђорђевић из Шумана
            Александар Ђорђевић из Врановца
            Костадин Ђорђевић из Бошњаца
            Тодор јаничић из Клајића
            Михаило Јовановић из Новог Села
            Станко Јовић из Радевца
            Васико Миленковић из Тогочевца
            Душан Митровић из Шилова
            Никола Митровић из Цекавице
            Драгутин Пејчић из Бошњаца
            Манасије Пешић из Шумана
            Влајко Радуловић из Петровца
            Спиридон Спасић из Шарца
            Јевто Станковић из Бувца
            Панта Станковић из Липовице
            Станоје Станковић из Клајића
            Живко Стевановић из Пертата
            Тодор Стевановић из Бошњаца
            Владимир Стојиљковић из Бошњаца
            Благоје Тонић из Тогочевца
            Симон Тошић из Лугара
            Александар Филиповић из Бошњаца
            Душан Дилиповић из Слишана
            Јосиф Цветковић из Лебана
            Ђорђе Цекић из Тогочевца
           
Каплари: Александар Димитријевић из Клајића
            Сава Ђурић из Прекопчелице
            Коста Јовановић из радиновца
            Милисав Јовић из Криваче
            Владимир Костић из Бошњаца
            Светозар Коцић из Бошњаца
            Васиљко Марковић из Штулца
            Марко Машовић из Врановца
            Драгутин Митровић из Шилова
            Анта Михајловић из Дрводеља
            Јован Митровић из прекопчелице
            Милан Митровић из Шилова
            Крста Николић из Бошњаца
            Цветко павловић из Пертата
            Драгутин Петковић из Прекопчелице
            Сретко радојевић из Шилова
            Марко Раимовић из Врановца
            Петар Стојковић из Радиновца
            Борисав Стошић из Гргуровца

Поднаредници:Јосиф Денчић из Пертата
                         Мирко Денчић из Лугара
                         Обрад Ђорић из Бошњаца
                          Глигорије Ђорђевић из Бошњаца
                         Димитрије Мицковић из Тогочевца
                         Ђорђе Стошић из Шумана
                       Стојадин Цветковић из Клајића

Наредници:  Коста Антић из Липовице
            Богић Станковић из Лебана
            Љубомир Стојановић из Бошњаца.

Листови Велика Србија и Правда који су излазили у Солуну 1917. и 1918. године пружају нам податке о становницима Лебана који су се налазили на Солунском фронту:

Пошта за Србију: Никола Анђелковић, 2 завојиште, пошта 603 извештва свог оца Илију Анђелковића у Лебану да је жив и здрав са Наком.
Благоје Јањић, 3-1, пошта 12 извештава свог оца Јована Јањића у Лебану да је жив и здрав.
Ставра Момировић, поднаредник, пошта 12, извештава своју породицу у Лебану да је жив и здрав.
Велика Србија број 597 од 8.децембра 1917. Солун

Пошта за Србију: Милан Митровић, артиљерац, пошта 603 извештава свог оца Стојан у Лебану да је жив и здрав као и СВетозар, Ставра и зет Васиљко и Будимир Жикић
Правда 277 од 10.11 1917. Солун

 Пошта за Србију: Јеврем Петровић, коњаник, пошта 603 јавља се оцу у Лебану да је са братом Љубом и зетом Радованом добро.
Правда 315 од 18.12.1917. Солун

Пошта за Србију: Васа Аћимовић болничар прве пољске хируршке болнице, пошта 22 из села Рафуна, моли учитељицу Параскеву Гардић да извести његову фамилију да су он и зет Милан Станковић као и Стеван Ристић, Василије Миленковић, Ненад Станковић, Василије Стојановић, Трајан Ристић, Петар Станковић и Димитрије Смиљковић здрави.
Правда 320 23.12.1917. Солун.

Сотир Цветковић деловођа бошњачке општине, наредник 4. чете 1. батаљона моли Сотира Лешњака из Лесковца да породице нише именованих измести да су живи и здрави:
    Из Бошњаца: Љубомир Стефановић, Ђорђе Станковић, Петар Стефановић, Милош ЦОлић, Васиљко Коцић, Светозар Коцић, Ђорђе Јовић, Тодор Стефановић, Владимир Костић, Светозар СТанковић, Љубомир Томић, Профир СТаменковић, Ђорђе Петровић, Драгутин СТанковић, Владимир Стојилковић, Влајко Павловић, Ђорђе Павловићм Стојан Цолић, Младен Стефановић, Васиљко Тонић, Профир Тошић, Благоје Стојановић, Михаило Миљковић, Костадин Ђорђевић, Благоје Станковић, Глигорије Томић, Драгутин Нишкић, Антанас Стефановић, Никола Стојановић, Драгутин Пејчић,
    Из Пертата: Павле Илић. Димитрије Павловић, Костадин Павловић, Петар Миленковић, Цветан Павловић, Алекса Здравковић.
    Из Тогочевца: Јања Стоилковић, Прокоп Анђелковић, Јосиф Анђелковић,
    Из Врановца: Јосиф Благојевић, Трајко Митић, Марко Раимовић
    Из Цекавице: Светозар Станковић, Чедомир Стефановић, Милан Илијић, Љубомир Станковић, Костадин Ристић, Никола Митровић, Петар Спасић, Миљан Миљковић,
    Из Малог Војловца: Тодор Цакић, Трајко Денчић, Станоје Смиљковић, Михаило Јовановић
    Из Лугаре: Јован Младеновић, Профир Илић, Сотир Златановић, Душан Младеновић, Милан Денчић, Мирко Денчићм
    Из Шилова: Таса Николић
    Из Криваче: Светозар Стефановић
    Из Лебана: Будумир Жикић, Ставра Станковић, Благоје Јањић, Милан Стојилковић, Милан Митровић, Драгутин Илић.
Велика Србија број 732 од 25 априла 1918. Солун

 Данас када славимо велике годишњице можемо да кажемо једно велико ХВАЛА, и да памтимо подвиге малих људи који су битке и бојеве великог рата изнели на својим плећима, јер само тако бићемо добри потомци и надам се добри преци.

"Благо потомству, што за њима жали,
јер они беху понос своме роду!
Благо и њима што су славно пали,
за Отаџбину, Краља и Слободу!“

Поводом стогодишњице ослобођења Лебана и Србије  у Великом Рату.