Данас, када се полако враћамо у стварност свесни чињенице да те више никада нећемо видети, на паузи између часова, у наставничкој канцеларији са места које гледа на канцеларију директора, док школом влада нека чудна тишина пишем ти последњи поздрав драги пријатељу.
Отишао си прерано, неразумљив за време које не цени радост живљења и мале ствари које маме осмех на лице, несхваћен, заробљен у неко витешко доба које цени доброту, поштење, праве вредности и човека. Придржавајући се својих правила и начела, умео си да друге одбраниш од себе. Имао сам слободу да те питам све, и да ти кажем све знајући да умеш да цениш различитост и снагу аргумената.
Заувек ћу памтити твоје савете и дуге разговоре о обичним, животним темама, а посебно о вери, нашој православној. Остаће ми у сећању твој замишљени поглед и загонетни осмех када сам ти рекао да је највећи верник онај који Христа носи у срцу, онај који не штеди себе да би помогао другима и који Богу приноси дух скрушен и чисту душу.
Као плод наше сарадње остаће часопис Веронаутичар, једини часопис ученика са веронауке у Србији, и после више од двеста година обновљен култ Светог краља Стефана Дечанског коме смо заједно узнели молитву.
Знам, да ће те тамо где си кренуо дочекати Стефан Дечански,
Знам, да ће те тамо сачекати монаси манастира Војловице, поред којег си духовно стасао и који си носио у срцу,
Знам, да ће хор анђела запевати: ,,Ево праведног и доброг човека с Господом иде....."
Заувек ће остати у памћењу један напрасно прекинути час, и успомена на доброг и праведног човека.
Нека ти Бог молитвама Светог краља Стефана Дечанског подари рајска насеља и вечни живот.
Нема коментара:
Постави коментар